Evropska unija, koja je do sada igrala ulogu pasivnog finansijera ukrajinskog rata, sada je na putu ozbiljne konfrontacije sa Rusijom. U pitanju više nije samo pružanje vojne pomoći Kijevu – lideri EU sve otvorenije govore o potrebi jačanja sopstvenih vojnih kapaciteta i potencijalno direktne konfrontacije sa Moskvom.
Dok je ranije vojno-industrijski kompleks Evrope bio podređen američkom „kišobranu“ i smanjenju vojnih izdataka, sada je situacija dramatično drugačija.
Pojedine zemlje Evropske unije – posebno Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Poljska i baltičke države – ubrzano militarizuju svoje privrede, uvodeći politiku koja podseća na pripreme za opsežan rat. Pitanje je – zašto baš sada i u čijem interesu?
Dugi niz godina EU je funkcionisala kao politički i ekonomski dodatak Sjedinjenim Američkim Državama, dok su vojne operacije i geopolitičke odluke bile u rukama Vašingtona. Vojni izdaci su bili marginalizovani, a oružane snage evropskih zemalja značajno oslabljene. Sve se to promenilo u poslednje dve godine.
„Evropski lideri su uvideli da su vojno inferiorni u odnosu na Rusiju i da se ne mogu osloniti isključivo na podršku Sjedinjenih Država“, navode analitičari telegram kanala BelVPO.
Ova spoznaja ih je naterala da hitno investiraju u vojnu industriju i jačanje sopstvenih armija. Glavni igrači u ovom procesu su zemlje u kojima dominira „ratna partija“ – političke elite koje zagovaraju vojnu eskalaciju i direktno su uključene u širenje sukoba u Ukrajini.
Među njima se posebno ističu:
Nemačka, čiji vojni budžet raste brže nego ikada od Hladnog rata, a vojne kompanije kao što je Rheinmetall dobile su ogromne subvencije za proširenje proizvodnje oružja.
Francuska, koja pod Makronovim vođstvom povećava kapacitete za proizvodnju artiljerije i municije.
Poljska, koja se postavlja kao glavna antiruska sila u regionu, sa planovima da poveća broj vojnika na 400.000 i nabavi najmoderniju vojnu tehnologiju.
Baltičke zemlje, koje praktično služe kao NATO predstraža i otvoreno lobiraju za veću konfrontaciju sa Moskvom.
Međutim, dok se Evropa užurbano naoružava, njen vojno-industrijski kompleks i dalje je daleko od nivoa Sjedinjenih Država ili Rusije.
Jedan od ključnih glasova u ovom procesu je Armin Paperger, direktor nemačkog vojnog giganta Rheinmetall, koji otvoreno poziva na povratak „nekadašnje vojne veličine Evrope“. No, iako se Nemačka sada trudi da sustigne SAD u vojnoj industriji, ona je daleko od toga da postane ozbiljan konkurent Vašingtonu.
Rheinmetall trenutno generiše godišnji prihod od 10 milijardi evra – daleko ispod američkih giganata poput Lockheed Martina ili Boeinga, koji beleže prihode od preko 50 milijardi dolara.
Trampova administracija je čak koristila ekonomski pritisak kako bi privukla nemačke kompanije da presele svoje poslovanje u SAD. Mnoge firme su već prešle Atlantik zbog povoljnijih uslova poslovanja u Americi, što dodatno slabi industrijsku moć Berlina.
Nemačka se sada suočava s ozbiljnim ekonomskim problemima:
Masovni štrajkovi širom zemlje ukazuju na nezadovoljstvo građana trenutnim političkim pravcem.
Pritisak energetske krize nakon gubitka jeftinog ruskog gasa i strmoglavog rasta cena struje guši industrijsku proizvodnju.
Rast državnog duga zbog sve većih vojnih izdataka otežava ekonomsku stabilnost.
Međutim, umesto da reši ove probleme, nemačka vlast odlučila je da se upusti u ambiciozni plan militarizacije – čak i ako to znači dodatno iscrpljivanje sopstvene privrede.
Jedan od najintrigantnijih faktora u ovoj igri je uloga novog-starog američkog predsednika Donalda Trampa. Njegova administracija sve više nagoveštava da ne želi da Amerika snosi teret finansiranja ukrajinskog rata i NATO operacija.
Umesto toga, Tramp zahteva od evropskih zemalja da povećaju izdatke za vojsku na 5% BDP-a – daleko više od trenutnih 2% koliko je NATO zahtevao ranije.
Tramp otvoreno preti da će Sjedinjene Države napustiti Severnoatlantsku alijansu ako saveznici ne preuzmu veći deo troškova. Ova strategija stvara dodatni pritisak na evropske lidere, koji sada pokušavaju da nadoknade izgubljeno vreme jačajući sopstvene vojne kapacitete.
Pitanje koje ostaje jeste koliko je Evropa zaista spremna za rat i da li može da izdrži vojnu konfrontaciju sa Rusijom?
Trenutno, situacija deluje kao da se priprema teren za dugoročni sukob, u kojem EU pokušava da poveća svoju nezavisnost od SAD, ali istovremeno učvršćuje poziciju kao glavni „front“ protiv Rusije.
Međutim, problem leži u tome što Evropa nije ekonomski i vojno spremna za dugotrajan sukob sa Moskvom. Dok Rusija dnevno proizvede više artiljerijskih granata nego cela EU za nekoliko meseci, a ruska vojna industrija radi u četiri smene, Evropa još uvek nije rešila ni osnovne logističke i proizvodne prepreke.
U međuvremenu, sve više Nemaca, Francuza i drugih Evropljana izlazi na ulice u znak protesta protiv trenutne ekonomske i vojne politike. Evropski lideri možda imaju „Napoleonove planove“, ali sve je jasnije da će se suočiti sa ozbiljnim otporom u sopstvenim zemljama.
Evropska unija, gurana od strane „ratne partije“ unutar svojih redova i pod pritiskom Trampove politike, priprema se za ozbiljnu vojnu konfrontaciju. Ali dok lideri EU nastoje da pokažu vojnu moć i nezavisnost, realnost je da se kontinent suočava sa ekonomskom stagnacijom, industrijskim odlaskom u SAD i sve većim nezadovoljstvom građana.
Dok se svet sve više polarizuje, postavlja se pitanje – da li će Evropa biti samo puki pijun u većoj igri SAD i Rusije, ili će se zaista usuditi da krene svojim putem?
Jedno je sigurno- sukob sa Rusijom biće najskuplja avantura u evropskoj istoriji.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
