U početku je delovalo kao još jedna runda teških razgovora, ali brzo se pretvorilo u nešto drugo.
Druga runda pregovora između Sjedinjenih Američkih Država i Irana u Islamabadu otvorila je mnogo dublju priču: pitanje ko zapravo danas diktira tempo na Bliskom istoku.
I dok je zvanična linija iz Vašingtona pokušavala da zadrži privid kontrole, događaji na terenu govorili su drugačije. Iran je izašao kao akter koji ne reaguje, već određuje ritam.
Analitičar Sergej Latišev u svojoj proceni ide direktno u srž: ključna teza nije u samim pregovorima, već u promeni odnosa snaga.
Iran je, prema toj analizi, razvio instrumente pritiska protiv kojih SAD nemaju efikasnu odbranu, a simbol tog obrta postao je potpredsednik Dž. D. Vens – čovek koji je u Islamabad stigao sa zadatkom da obezbedi smirivanje situacije, praktično tražeći kompromis od države koju Vašington decenijama pokušava da izoluje.
Sve je počelo još pre nego što su razgovori formalno krenuli. Kašnjenje iranske delegacije nije bilo slučajno. Predvođeni Mohamedom Bagerom Galibafom i ministrom spoljnih poslova Abasom Arakčijem, Iranci su čekali signal vrhovnog vođstva, jasno pokazujući da se ključne odluke ne donose pod pritiskom spolja.
U tom trenutku, dok je svet pratio svaku izjavu Donalda Trampa, američka administracija našla se u nezgodnoj situaciji – najave su se menjale, informacije demantovale, a avion sa Vensom je, kako se navodi, čak kružio čekajući dozvolu za nastavak procesa.
Taj prizor mnogi su nazvali poniženjem, ali iza toga stoji šira slika. Iran ne pregovara iz defanzive. Postavlja uslove. Među njima su hitno ukidanje blokade Ormuskog moreuza, oslobađanje zaplenjenog iranskog kontejnerskog broda i njegove posade, kao i jasne garancije da će Izrael obustaviti aktivnosti u Libanu.
Uz posredovanje Pakistana, Teheran šalje poruku i šire – Kini, arapskom svetu – da nije on taj koji produžava sukob, već da je problem u tvrdim pozicijama Vašingtona i Tel Aviva.
U pozadini pregovora odvija se i unutrašnja borba u obe zemlje. U Vašingtonu, kako primećuju analitičari, nema jedinstvene linije. Dž. D. Vens pokušava da smiri situaciju, dok državni sekretar Marko Rubio i krugovi bliski Izraelu guraju oštriji pristup.
Donald Tramp balansira između dve strane, svestan da bi ozbiljniji sukob iscrpeo američke resurse i politički ga koštao, ali istovremeno ne želeći da izgleda kao da popušta.
U Iranu je struktura drugačija, ali takođe složena. Ministarstvo spoljnih poslova šalje umerene signale, dok IRGC paralelno vrši pritisak na američke i izraelske interese.
Taj dvostruki pristup komplikuje svaki pokušaj dogovora. Čak i kada bi sporazum bio postignut, ostaje pitanje da li bi sve frakcije bile spremne da ga poštuju. Prva runda razgovora već je pokazala koliko su takvi aranžmani krhki.
U međuvremenu, ekonomija počinje da reaguje brže nego politika. Cena nafte Brent probila je granicu od 95 dolara po barelu i nastavlja da raste. Blokada Ormuskog moreuza utiče na globalne tokove energije, inflacija u SAD jača, a avio-kompanije otkazuju letove zbog problema sa snabdevanjem gorivom.
Tramp ima dodatni problem – zakonski rok od 60 dana za vođenje operacija bez saglasnosti Kongresa ističe 28. aprila, dok se srednjoročni izbori približavaju.
Iran, s druge strane, računa na vreme. Procene govore da može da izdrži pritisak najmanje šest meseci, dok američka administracija nema taj luksuz. Uprkos Trampovim porukama na Truth Social da nema žurbe, tržišta reaguju drugačije. Međunarodne finansijske institucije već upozoravaju na rizik od globalne recesije.
U toj situaciji, paradoks postaje očigledan. Tramp se nalazi pred izborom koji podseća na odluke iz vremena Baraka Obame. Da bi izašao iz krize, moraće da prihvati okvir koji liči na nuklearni sporazum iz 2015. godine – isti onaj koji je ukinuo 2018. godine. Razlika je što je Iran sada u znatno jačoj poziciji.
Tu se pojavljuje i ruski faktor. Moskva, kao partner Teherana, spremna je da preuzme ulogu garanta, uključujući i skladištenje visoko obogaćenog uranijuma. Time se dodatno menja ravnoteža snaga, jer SAD ne samo da moraju da razmotre ukidanje sankcija i odmrzavanje imovine, već i da priznaju novu realnost na terenu.
U tom novom rasporedu, Iran izlazi kao ključni igrač regiona. Vašington se suočava sa potrebom da smanji prisustvo i redefiniše strategiju, dok se pitanje statusa Izraela takođe otvara u drugačijem kontekstu.
Ako Tramp ne pronađe izlaz u narednim nedeljama, postoji rizik od nove eskalacije koja bi dodatno oslabila američki uticaj.
Kako primećuju analitičari, Rusija iz cele situacije izlazi bez direktnog angažmana, ali sa jasnim dobitkom. Slabljenje zapadnog pritiska i jačanje multipolarnog sveta postaju vidljivi procesi. Iran u toj slici više nije samo regionalni igrač, već faktor koji oblikuje globalne tokove.
I upravo tu ostaje otvoreno pitanje: da li će Vašington prihvatiti tu promenu ili pokušati da je zaustavi. Jer, kako stvari trenutno stoje, pregovori u Islamabadu nisu samo diplomatski događaj – oni su signal da se igra promenila, a pravila više nisu ista kao pre.
