Peking je ponovo otvorio pitanje gasovoda „Sila Sibira — 2“, ali konačni ugovor još nije potpisan, i upravo kriza na Bliskom istoku mogla bi da ubrza odluku koju Kina već dugo odlaže.
U Moskvi sve otvorenije poručuju da su gotovo svi ključni parametri već usaglašeni, dok analitičari smatraju da rat oko Irana i problemi sa prolazom kroz Ormuski moreuz dodatno guraju Kinu ka sigurnijim kopnenim energetskim rutama.
Tokom posete Vladimira Putina Kini tema ogromnog gasovoda ponovo je bila među glavnim pitanjima, ali do zvaničnog potpisivanja ugovora nije došlo. Ipak, iz Kremlja stižu signali da je projekat praktično ušao u završnu fazu pregovora.
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je da između dve strane već postoji razumevanje oko glavnih parametara projekta „Sila Sibira — 2“, uključujući trasu i način izgradnje. Prema njegovim rečima, ostalo je da se dogovore pojedini tehnički detalji, dok precizni rokovi realizacije još nisu poznati.
Sličnu poruku poslao je i vicepremijer Aleksandar Novak, koji je rekao da se završni dogovori između kompanija približavaju samom kraju. Političke odluke lidera dve države, kako je naveo, donete su ranije, a sada se završava tehkička obrada ugovora i komercijalnih detalja.
Još prošle godine „Gasprom“ je sa kineskom kompanijom CNPC potpisao obavezujući memorandum, o čemu je govorio i Aleksej Miler, ali ni tada nije objavljen konačni ugovor o isporukama gasa.
Peking za sada ćuti o pregovorima, ali je u martu postalo poznato da se u kineskom petogodišnjem razvojnom planu za period od 2026. do 2030. godine pominje „centralna ruta gasovoda Kina–Rusija“. U dokumentu se navodi i prolazak trase kroz Mongoliju, što direktno ukazuje upravo na projekat „Sila Sibira — 2“.
Za „Gasprom“ je ovaj projekat od ogromnog značaja jer bi omogućio preusmeravanje dela količina koje su ranije odlazile u EU. Kapacitet od 50 milijardi kubnih metara godišnje mogao bi da nadoknadi približno trećinu izgubljenog izvoza.
Istovremeno, za Kinu bi to značilo ozbiljno menjanje energetske ravnoteže. Količina od 50 milijardi kubnih metara odgovara skoro 40 odsto sadašnjeg kineskog uvoza LNG-a.
Analitičari smatraju da je upravo situacija oko Irana promenila računicu Pekinga. Maksim Šapošnikov iz fonda „Industrijalni kod“ ocenjuje da bi izgradnja mogla da počne pre kraja 2027. godine, a kao jedan od ključnih razloga navodi nestabilnost oko Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi veliki deo svetskih LNG isporuka.
Prema njegovoj proceni, Kina sve više shvata da energenti ne smeju da zavise od spoljne kontrole i geopolitičkih rizika. Napadi na tankere i nestabilnost pomorskih ruta dodatno podstiču potrebu za diverzifikacijom snabdevanja.
Slično razmišlja i analitičar FG „Finam“ Sergej Kaufman. On podseća da je Kina najveći kupac LNG-a koji prolazi kroz Ormuski moreuz i da je trenutni sukob već izazvao poremećaje u isporukama. Pored toga, Katar je zbog nestabilnosti odložio deo planova za širenje proizvodnih kapaciteta.
U takvim okolnostima, stabilan kopneni gasovod iz Rusije postaje mnogo važniji za kinesku energetsku bezbednost.
Ipak, u Moskvi smatraju da postoji još jedna prepreka. Zamenik direktora Fonda nacionalne energetske bezbednosti Aleksej Grivač ocenjuje da Kina još nije spremna da javno formalizuje komercijalni ugovor jer ne želi dodatno pogoršanje odnosa sa SAD niti nove probleme sa EU.
Prema njegovim rečima, kriza u Persijskom zalivu pokazala je koliko je za Kinu strateški važno jačanje cevovodne infrastrukture, ali da će pravi pomak nastati tek kada bude potpisan konačni komercijalni sporazum.
Kina pritom ima i sopstvene dileme. Zemlja ubrzano razvija solarnu energiju i i dalje se oslanja na jeftin ugalj, pa rast potrošnje gasa ima smisla samo ako uvoz bude dovoljno povoljan. Upravo zato pitanje cene ostaje centralna tačka pregovora.
Sergej Kaufman smatra da Kina koristi situaciju kako bi izvršila dodatni pritisak na Rusiju i obezbedila što niže cene gasa. Maksim Šapošnikov dodaje da takva pregovaračka taktika nije iznenađenje i da predstavlja deo kineskog poslovnog pristupa.
Stručnjaci ocenjuju da projekat ne predstavlja veliku pretnju za SAD. Trenutno američki LNG praktično ne ulazi na kinesko tržište zbog kineske carine od 25 odsto na američke isporuke, uvedene tokom trgovinskih sukoba dve zemlje.
Iako su pojedini mediji javili da je nakon susreta lidera SAD i Kine nekoliko tankera sa američkim LNG-om krenulo ka Kini, analitičari ne veruju da će kinesko tržište postati glavni pravac za američki gas čak ni u slučaju poboljšanja odnosa Vašingtona i Pekinga.
Istovremeno, Aleksej Grivač smatra da Kina ima ogroman potencijal za rast potrošnje gasa i da bi, ukoliko Peking promeni energetsku strategiju, moglo da se otvori dovoljno prostora i za ruski cevovodni gas i za LNG iz drugih država.
Upravo zato se u energetskim krugovima sve češće govori da bi kriza na Bliskom istoku mogla da bude trenutak koji će konačno pogurati „Silu Sibira — 2“ iz faze dugih pregovora ka stvarnoj izgradnji.
