Templari su okruženi tajnama i legendama. Oni su bili moćna, bogata srednjovekovna organizacija, koja je fascinirala istoričare, pisce i javnost, mnogo vekova.
Prema rečima jednog muslimanskog hroničara, Red Templara predstavljao je “najžešće borce svih Franaka“.
[adsenseyu1]
Njihov „Red“ je bio jedno od najmoćnijih monaških društava u Evropi, i vojni ponos crkve tokom krstaških ratova.
Za 200 godina su stvorili najvažniju hrišćansku organizaciju na svetu. Najistaknutiji vladari srednjevekovne Evrope, koji su sebe smatrali moćnim, strahovali su od nekog još moćnijeg – Templara.
Oni su simbolizovali svetu borbu hrišćana protiv nevernika i jeretičara.
Bila je velika čast služiti ovom „Redu“:
“Dragi oče i majko, pišem vam da vas uverim da sam sasvim dobro. Izvinjavam se što vam izazivam brige i što stvaram veću distancu između nas. Znam da je za vas oboje bilo teško, kada sam otišao od kuće da živim na imanju Gospoda. Međutim, za moju budućnost je bilo najbolje da treniram i postanem vitez. Moje prefinjene veštine kao ratnika su mi omogućile da se pridružim plemenitom Redu Templara…“ (kako je napisano u “A Higher Calling“ u junu 1135. godine).
Ali život unutar zatvorenih vrata njihovih manastira nije bio lak. Postojao je strog zakon koju su Templari morali da prate. Nije im bilo dozvoljeno da zloupotrebljavaju alkohol, da vode užurban život, morali su poštovati vrednosti celibata, morali su učestvovati u milosrđu i živeti u siromaštvu.
Okupljali su se u kapeli svakog dana, dva sata pre izlaska sunca, da se mole. Zatim su vitezovi proveravali stanje svog oklopa, i posle mise bi jeli skroman doručak i mogli bi provesti vreme u razgovorima.
Već u vreme postojanja „Reda Templara“, postojale su brojne legende o ponosnim vitezovima obučenim u belo, koji su dan provodili ili skriveni iza zidina svojih tvrđava ili su se borili u bitkama, ali se nikada nisu plašili smrti.
Bratstvo je formirano i usvojilo je ime „Siromašnih vitezova Hrista“. Hugo de Pejens je bio prvi majstor i osnivač Reda Templara.
[adsenseyu1]
1118. godine (oko dvadeset godina nakon osnivanja Kraljevine Jerusalima od strane Gotfrida Bujonskog (1060 – 18. jula 1100), frankovski vitez i jedan od lidera Prvog krstaškog rata iz 1096. godine, Hugo de Pejens (“od pagana“) vodio je grupu od devet drugih francuskih plemića do Svete Zemlje, gde su se naselili pored navodnog mesta Hrama kralja Solomona.
Morali su da čuvaju puteve koji vode u Jerusalim i štite hrišćanske hodočasnike koji putuju do svetih mesta, naročito između Jerusalima i Akoa.
Njihov moto je bio: čednost, siromaštvo i poslušnost. Red je sačinjen u Troji u Francuskoj 13. januara 1129. godine.
Put do jedne od najvećih sila u Evropi
Templari su započeli kao siromašni monasi, ali je ubzro njihova imovina počela da raste i vremenom je „Red“ postao bogat i moćan. Kralj Jerusalima Boldvin II je Templarima dao deo svoje palate 1120. godine i crkvu na vrhu brda. Na početku svojih aktivnosti, Templari su imali ograničene resurse i vitezovi su često bili gladni.
Međutim, situacija se ubrzo promenila i „Red“ je počeo da uvećava svoje resurse, do te mere da su postali izuzetno bogati i moćni.
Ovaj red je trebalo da postane elitna vojska pape, i on im je obezbedio brojne privilegije kako bi bili nezavisni i moćni.
Templari nisu morali da plaćaju porez i imali su sopstvene kapele. Moć ovih monaha je bila iznad vlasti. Njihovi centri su se širili Evropom, dajući zajmove na jednom mestu u Evropi, a dužnik je dug mogao da plati na potpuno drugom mestu.
Pape i kraljevi su žudeli za njihovom slavom i bogatstvom, a njihovi tajni rituali (ili možda čak i više od samih rituala) vremenom su doprineli sporom, ali konačnom padu Templara.
U petak 13. oktobra 1307. godine (sujeverje petka 13.), Filip IV Lepi, kralj Francuske, naredio je hapšenje nekoliko stotina Templara, uključujući i njihovog velemajstora Žaka de Molea. Došlo je do masovnih akvizicija i hapšenja. Templari su zvanično optuženi za jeres, finansijsku korupciju, nepoštenost i tajnost. Sva njihova imovina je konfiskovana, pripadnici su mučeni i živi spaljivani na lomači (uključujući de Molea). Filip IV je takođe okrenuo evropske lidere protiv Templara, pa je papa Klimenta V na kraju odlučio da okonča aktivnosti „Reda“.
U mnogim srcima i umovima, „Red“ koji se tragično okončao pre više od 700 godina – još uvek živi. Među mnogim ljudima postoji uverenje da on još uvek postoji, iako je 1314. godine zvanično raspušten a njegovi lideri spaljeni.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
