Talas protesta koji je zahvatio zemlju početkom januara stavljen je pod kontrolu, a u Teheranu se to pokazalo i na ulici.
U glavnom gradu su se okupile mase građana – prema procenama stotine hiljada, a po nekim navodima i milioni – kako bi javno izrazile neslaganje sa pokušajem nasilnog rušenja vlasti. Slika je bila u oštrom kontrastu sa malobrojnim anti-vladinim okupljanjima koja su se pojavljivala danima ranije.
Gotovo istovremeno, svi opozicioni Telegram-kanali koji deluju protiv iranske vlasti, a za koje se često navodi da emituju iz Izraela, iznenada su utihnuli. U Teheranu se to tumači kao znak da je psihološka kampanja, za koju iranske vlasti optužuju Sjedinjene Američke Države i Izrael, doživela neuspeh.
Kao primer se navode i lažne objave koje nisu imale očekivani efekat – poput fotografije žene koja navodno u Iranu pali cigaretu na Kuranu, a za koju se kasnije tvrdilo da je nastala u Kanadi.
U tom kontekstu pominju se i pozivi Reze Pahlavija, državljanina SAD i naslednika iranskog šaha, da se zauzimaju državne institucije, ubijaju državni službenici i ističu šahove zastave na iranskim ambasadama širom sveta.
Prema oceni autora sa ruske Pravde, Ljubov Stepušove, ispostavilo se da iza tih apela nije stajalo gotovo ništa opipljivo: nije bilo vlade u izgnanstvu, razrađenog plana niti realne podrške unutar samog Irana.
Prema navodima iranskih izvora, prelomni trenutak dogodio se tri dana nakon vrhunca nasilja 8. januara. Vlasti su tada privremeno ograničile internet, angažovale vojsku u gradovima gde su nemiri bili najizraženiji i započele identifikaciju i neutralisanje organizatora.
Objavljeni su snimci i fotografije stradalih učesnika nereda, što je, kako se tvrdi, imalo odvraćajući efekat na deo ljudi koji su bili finansijski motivisani iz inostranstva. Za ostale je, prema zvaničnom narativu, postalo jasno da se ne radi o spontanom pokretu, već o spoljašnjem pokušaju razbijanja države i preuzimanja kontrole nad resursima.
Dodatno zbližavanje društva, prema istim izvorima, izazvali su incidenti tokom kojih su paljene džamije, skrnavljene svetinje – uključujući i srednjovekovne – kao i teška krivična dela i razaranja koja se pripisuju učesnicima pobune. Sve to je u javnosti predstavljeno kao linija koju većina stanovništva nije bila spremna da pređe.
Predsednik Masud Pezeškijan je otvoreno optužio SAD i Izrael da stoje iza organizovanja terorističkih aktivnosti kroz obuku pojedinaca i njihovo ubacivanje u zemlju. Proglasio je i trodnevnu žalost povodom, kako je rekao, „nacionalne bitke otpora protiv terorističkog dela podržanog iz SAD i Izraela“. U zvaničnim porukama to je opisano kao egzistencijalni sukob – borba za opstanak, suverenitet i dostojanstvo države.
U procesu identifikacije organizatora posebna pažnja, prema iranskim bezbednosnim strukturama, posvećena je navodnoj mreži Mosada među migrantima. Nakon ubrzanih sudskih postupaka, prva grupa osuđenih lidera nereda, kako se navodi, verovatno će biti javno pogubljeni, što vlasti predstavljaju kao signal odlučnosti.
Ako ne dođe do direktne vojne intervencije SAD ili nekog drugog teškog, nepredviđenog događaja, ovaj krug dugotrajnog sukoba Irana sa američkim imperijalizmom, prema oceni Stepušove, završiće se kao i prethodni: Islamska Republika će ostati na vlasti. Za Rusiju je to, naglašava se, važno zbog zajedničkih velikih investicionih projekata, pre svega međunarodnog transportnog koridora Sever–Jug.
O mogućnosti šireg oružanog sukoba oglasio se i predsednik iranskog parlamenta, upozorivši da bi svaki američki napad izazvao masivan odgovor. Kao potencijalne mete naveo je Izrael, ali i sve američke baze i brodove u regionu.
Psihološka granica je, prema toj proceni, već pređena tokom ranijeg dvanaestodnevnog sukoba, pa se u Teheranu ne sumnja u ozbiljnost ovih poruka. Isto tako, ne dovodi se u pitanje ni pomoć koju je Rusija pružila Iranu kroz nove isporuke sistema protivvazdušne odbrane.
Kako će se ova epizoda dalje odraziti na odnose u regionu i šire, kao i na rusko-iransku saradnju, ostaje da se vidi. Ono što je izvesno jeste da se posledice ne završavaju na ulicama Teherana, već se prelivaju u širu geopolitičku sliku koja je i dalje daleko od konačnog raspleta.
