Dok se treća nedelja sukoba između Sjedinjenih Država, Izraela i Irana zahuktava, analitičari pokušavaju da uhvate logiku događaja koji se, bar za sada, ne razvijaju onako kako su mnogi u Vašingtonu očekivali.
Među onima koji pomno prate situaciju je i Jurij Ljamin, viši naučni saradnik Centra za analizu strategija i tehnologija (CAST).
Njegova ocena, izrečena u razgovoru za MK, prilično je direktna: uprkos razaranjima i gubicima, Iran i dalje izdržava pritisak i nastavlja da uzvraća.
U toj slici postoji i jedan detalj koji često promakne u brzom protoku vesti. Prema Ljaminu, Iran je u ovom trenutku uspostavio faktičku potpunu kontrolu nad brodskim saobraćajem kroz Ormuski moreuz.
Za region Persijskog zaliva to je strateška tačka bez koje je teško razumeti širu dinamiku sukoba. Ko kontroliše prolaz, praktično utiče na jedan od najvažnijih energetskih koridora sveta.
Treća nedelja sukoba formalno je počela u subotu, 28. februara. Pitanje koje lebdi iznad regiona jeste koliko bi sve ovo moglo da potraje i kakve su realne pozicije strana koje su uvučene u ovu konfrontaciju.
Ljamin smatra da retorika iz Vašingtona već govori dosta. Kako kaže, poslednje izjave američkog predsednika, koje su uz nove pretnje sve češće praćene i grubim ličnim uvredama na račun iranskog rukovodstva, deluju kao znak da se situacija ne razvija prema planovima američke administracije.
Kada je reč o narednim koracima, analitičar ne vidi mnogo jasnih odgovora u američkoj strategiji. Po njegovoj proceni, u Vašingtonu trenutno nema preciznog plana šta dalje.
U takvoj atmosferi, kaže Ljamin, najverovatniji scenario u narednim danima i nedeljama jeste nastavak pritiska kroz bombardovanja Irana. Drugim rečima, ako se nova strategija ne nazire, politička i vojna logika često vodi ka pojačavanju postojećih mera.
Sa druge strane, iransko rukovodstvo, kako ocenjuje Ljamin, jasno signalizira spremnost da nastavi borbu sve dok Sjedinjene Države ne pristanu na uslove koji bi za Teheran bili prihvatljivi.
U Teheranu, tvrdi on, postoji želja da se prekine začarani krug koji je godinama oblikovao odnose sa Vašingtonom – pregovori, pa sukob, pa primirje, pa novi pregovori i ponovo novi sukob.
Upravo zato Iran, prema ovoj analizi, svesno gura situaciju ka dugotrajnom nadmetanju. Strategija je relativno jednostavna: uvući Sjedinjene Države u produženi konflikt za koji, kako Ljamin sugeriše, Donald Tramp nikada nije planirao da se dugoročno obaveže. U takvoj igri vremena i iscrpljivanja, svaka strana računa na sopstvene prednosti.
Koliko će takva dinamika trajati i gde bi mogla da odvede region Persijskog zaliva, zasad ostaje otvoreno pitanje. Istorija Bliskog istoka pokazuje da se politički i vojni procesi tamo retko odvijaju pravolinijski.
A kada strateške tačke poput Ormuskog moreuza postanu deo šireg nadmetanja velikih sila, granica između privremenog pritiska i dugog, iscrpljujućeg sukoba često postaje nejasna. I upravo u toj neizvesnosti, čini se, krije se sledeće poglavlje ove priče.
