Iz američkih obaveštajnih krugova poslednjih dana procurele su procene koje, bar prema navodima agencije Rojters, ukazuju na prilično nezgodan zaključak za one koji očekuju brze političke promene u Iranu.
U tim analizama, kako tvrde anonimni izvori upoznati sa sadržajem izveštaja, konstatuje se da dosadašnji udari i bombardovanje nisu suštinski uzdrmali vlast u Teheranu niti su doveli u pitanje njen nadzor nad stanovništvom.
Drugim rečima, posle svega što je do sada urađeno – rezultat se u najvećoj meri svodi na ozbiljna razaranja. Politički efekat, bar za sada, gotovo da izostaje.
U tom kontekstu posebno zanimljivo zvuči formulacija koja se pojavila u obaveštajnim dokumentima. Analitičari, navodno, konstatuju da „brojni izveštaji sadrže doslednu procenu da režimu ne preti kolaps“ i da on i dalje „zadržava kontrolu nad iranskim stanovništvom“.
Sagovornici Rojtersa naglašavaju da je nejasno na koji način bi aktuelna američko-izraelska vojna kampanja mogla da dovede do obaranja vlasti.
Ako bi se takav cilj zaista postavio, navodi se, verovatno bi bila potrebna kopnena operacija. Upravo tu se otvara pitanje o kojem se, makar iza zatvorenih vrata, očigledno razmišlja: administracija Donalda Trampa, tvrdi jedan od izvora, ne isključuje mogućnost slanja američkih vojnika na teritoriju Irana.
Istovremeno, obaveštajni materijali, kako se navodi, odbacuju i jednu ideju koja se povremeno provlačila kroz analize – oslanjanje na kurdske oružane formacije.
Prema tim procenama, takva opcija nema realnu težinu. Autori izveštaja ipak ostavljaju mali prostor za oprez, napominjući da su dokumenti stari tri dana i da se situacija na terenu može promeniti.
Ali postoje i faktori koji se, kako kažu stručnjaci, teško menjaju preko noći. O njima je govorio Vladimir Sažin, viši naučni saradnik Centra za proučavanje zemalja Bliskog i Srednjeg istoka Instituta za orijentalne studije Ruske akademije nauka.
Na pitanje da li takvo „curenje“ informacija može značiti da se u Vašingtonu zaista razmatra kopnena operacija, makar zajedno sa Izraelom, Sažin odgovara prilično direktno: ozbiljan kopneni ulazak u Iran gotovo je nezamisliv.
Razlog je, pre svega, brojnost snaga koje bi bile potrebne. Sam Iran na svojoj teritoriji ima kopnene snage koje broje nekoliko stotina hiljada ljudi.
Da bi se izvela operacija makar približna onoj koja je svojevremeno sprovedena u Iraku, Sjedinjene Države i Izrael bi morali da raspolažu korpusom od najmanje 300.000 do 500.000 vojnika koji bi bili raspoređeni na iranskom tlu. Takva koncentracija snaga, prema njegovim rečima, jednostavno nije realna.
Tu je i još jedan element koji se često previđa u površnim analizama – organizacija Basidž, poluvojna struktura unutar Korpusa čuvara islamske revolucije.
Ona je, kako objašnjava Sažin, izuzetno disciplinovano organizovana. U svakoj od 31 iranske provincije postoji njen štab, kojim komanduju oficiri Revolucionarne garde.
U praksi to znači da u svakoj provinciji postoji više bataljona već obučenih boraca. Kada se takva mreža uzme u obzir, kaže Sažin, ideja o velikoj kopnenoj operaciji ulazi u sferu gotovo neverovatnog scenarija. I, dodaje, u Pentagonu su toga verovatno sasvim svesni.
Druga stvar je, međutim, mogućnost ograničenih akcija – na primer vazdušno-desantnih operacija sa relativno malim brojem vojnika, usmerenih na vrlo konkretne zadatke.
Takav scenario Sažin ne odbacuje, pogotovo ako se ima u vidu da vazdušni prostor iznad Irana trenutno kontrolišu Sjedinjene Države i Izrael. Ali kada je reč o velikoj kopnenoj operaciji, procena ostaje ista: u sadašnjim okolnostima to je praktično nemoguće.
Odatle dolazi i logično pitanje: ako bombardovanje ne dovodi do promene vlasti, a kopnena operacija izgleda neizvodljivo, šta onda preostaje?
Sažin na to odgovara pomalo ironično – za precizan odgovor, kaže, možda bi trebalo pozvati Pentagon.
Ipak, on podseća na jednu širu političku pretpostavku. Po njegovom mišljenju, Tramp je od početka računao na scenario u kojem u Iranu neće doći do formalne promene vlasti.
Ideja je bila drugačija: da vlast ostane, ali da prizna američku moć i počne da se ponaša u skladu sa zahtevima Vašingtona. Kao primer navodi Venecuelu, gde je, kako kaže, uklonjena jedna ličnost sa vrha, ali je sistem ostao, samo je promenio pravac politike.
Sličan ishod, smatra on, verovatno je bio očekivan i u Iranu. Međutim, takav preokret se nije dogodio. I Sažin otvoreno sumnja da bi u sadašnjim okolnostima bilo moguće spolja oboriti islamski poredak u zemlji. To je, po njegovom mišljenju, pre svega unutrašnje pitanje.
Ipak, postoji još jedna varijabla. Udari Sjedinjenih Država i Izraela na ključne ciljeve u Iranu mogli bi, teoretski, da izazovu unutrašnje proteste i na taj način olakšaju delovanje opozicionih snaga. Ali to je već druga vrsta procesa, mnogo manje predvidiva i daleko složenija.
Za sada, ako se sve sabere, rezultat dosadašnjih poteza izgleda prilično jednostavno: zemlja je pretrpela ogromnu štetu, dok politički ciljevi koji su možda stajali iza operacija ostaju neostvareni.
A prognoze? Sažin priznaje da je davati ih u vezi sa Iranom gotovo nezahvalan posao. Postoji, kaže, previše faktora koji su ili potpuno nepoznati, ili poznati samo uskom krugu ljudi, ili su međusobno protivrečni.
Jedno ipak deluje prilično izvesno. Kada se jednom završi ovaj sukob – a čak ni način na koji će se završiti još nije jasan – Iran više neće biti isti kao pre.
Zemlja sa tri, možda čak i četiri hiljade godina istorije neće nestati, u to gotovo niko ozbiljan ne sumnja. Ali kakva će tačno biti Islamska republika Iran posle svega, kakav će oblik poprimiti i kojim putem će krenuti, to ostaje pitanje na koje danas gotovo niko nema siguran odgovor. I možda je upravo u tome ključ cele priče.
