U Vašingtonu se, po svemu sudeći, već neko vreme vrti scenario koji na papiru deluje precizno, ali u praksi deluje gotovo neizvodljivo.
Reč je o planu američke vojske za preuzimanje oko 450 kilograma visoko obogaćenog uranijuma iz Irana – materijala koji nosi ozbiljan strateški značaj, ali i niz problema koji se ne rešavaju lako, ni brzo.
Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju, Iran trenutno raspolaže sa oko 440 kilograma uranijuma obogaćenog na 60 odsto. To je, kako stručnjaci često napominju, svega jedan korak do nivoa potrebnog za izradu nuklearnog oružja.
Više od polovine tog materijala smešteno je duboko ispod zemlje, u postrojenju kod Isfahana, na više od 90 metara dubine. Ostatak se nalazi u Natanzu i, verovatno, na još nekoliko lokacija koje nisu javno potvrđene.
Problem nije samo u količini i rasporedu. Pristup tim skladištima dodatno komplikuju ruševine nastale posle bombardovanja, pa bi svaka akcija na terenu bila usporena već u startu.
Uranijum je, inače, uskladišten u zatvorenim cilindrima nalik velikim bocama, a pre bilo kakve dalje upotrebe morao bi da prođe dodatnu obradu i transformaciju u metalni oblik.
Uz sve to, stručnjaci upozoravaju na realan rizik radioaktivne kontaminacije ukoliko bi došlo do oštećenja skladišta ili direktnog udara.
Plan koji je, prema informacijama iz više izvora, predstavljen predsedniku Donaldu Trampu prošle sedmice, uključuje niz operativnih koraka koji deluju kao logistički izazov bez presedana.
Sam predsednik je, kako se navodi, tražio detaljan pregled opcija, uključujući i procene bezbednosnih rizika. Već ta činjenica govori da se u Beloj kući razmatraju i scenariji koji spadaju među najosetljivije vojne operacije današnjice.
Da bi se do tih zaliha uopšte stiglo, bilo bi potrebno dopremiti tešku mehanizaciju, probiti slojeve betona i čelika, pa se potom spustiti do duboko ukopanih skladišta. Uz to bi bilo neophodno izgraditi improvizovanu pistu za transportne avione koji bi sav taj materijal izneli iz zemlje.
Procene govore da bi takva operacija mogla trajati nedeljama, možda i mesecima, u zavisnosti od uslova na terenu. Sve to uz stalni rizik od napada.
U tom kontekstu, nije iznenađenje što se u paraleli vodila i diplomatska inicijativa. Američka administracija je pokušala da ponudi rešenje kojim bi se Iran odrekao zaliha visoko obogaćenog uranijuma. Teheran je, međutim, odbio taj predlog, iako je ranije signalizirao spremnost da smanji nivo obogaćenja.
U međuvremenu, ratna dinamika se razvija drugačije. Sukob, koji traje već petu sedmicu, za sada se odvija uglavnom iz vazduha i u koordinaciji sa Izraelom. Ipak, pominjanje kopnene operacije menja ton cele priče. To bi značilo ulazak u znatno rizičniju fazu, sa većim posledicama po sve uključene strane.
Bivši zvaničnik Pentagona Mik Malroj ocenjuje da bi ovakva akcija bila među najsloženijima ikada izvedenim. Kako kaže, rizik za snage na terenu bio bi ogroman.
Slične poruke dolaze i od drugih vojnih analitičara, koji podsećaju da bi za ovakav poduhvat bilo potrebno angažovati stotine, pa i hiljade vojnika, uz logistiku koja bi morala da funkcioniše bez greške.
Zanimljivo je i to što je ideju o slanju specijalnih jedinica javno podržao komentator Foks njuza Mark Levin, predlažući brzo preuzimanje iranskih nuklearnih zaliha. Tramp je tu ideju pozitivno ocenio, što dodatno otvara prostor za spekulacije o mogućim sledećim koracima. I to uprkos ranijim obećanjima o okončanju dugotrajnih vojnih angažmana.
Iz Bele kuće stižu poruke da je reč o razradi opcija, a ne o konačnoj odluci. Ipak, politička dimenzija cele priče ne može se zanemariti. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina Amerikanaca ne podržava slanje kopnenih trupa u Iran, što dodatno komplikuje prostor za donošenje odluka.
Bivši vojni zapovednici, s druge strane, ukazuju da bi idealan scenario podrazumevao prekid vatre i uključivanje međunarodnih inspektora.
Ali čak i oni ne isključuju mogućnost borbenog ulaska, uz očekivane gubitke i neizvesan ishod. U tom smislu, postavlja se i pitanje kapaciteta – broj specijalaca koji bi mogli da izvedu ovako kompleksnu operaciju zapravo je vrlo ograničen.
Sve to ostavlja utisak da se između političkih ambicija, vojnih realnosti i bezbednosnih rizika nalazi prostor u kojem nema jednostavnih rešenja. Plan postoji, brojke su poznate, opcije su na stolu – ali ono što ostaje nejasno jeste koliko je uopšte moguće prevesti ovakav scenario iz teorije u praksu, i po koju cenu.
