Na Bliskom istoku stvari više ne liče na kratku i kontrolisanu kampanju. Sve više podsećaju na dugotrajan i složen sukob u kojem se krug učesnika širi, a pravila igre menjaju iz dana u dan.
U tom kontekstu, sve češće se postavlja pitanje ne samo šta rade Sjedinjene Države i njihovi saveznici, već i kakvu poziciju zauzima Rusija – i koje adute zapravo drži u rezervi.
Prema ocenama vojnih analitičara, jedan od ključnih, i pomalo potcenjenih faktora jeste upravo pažljivo posmatranje američkih vojnih kapaciteta na terenu.
Telegram kanal „Vojna hronika“ navodi da od prvog dana sukoba Sjedinjene Države koriste svoja najmoćnija nenuklearna sredstva. To, kako ističu, daje Moskvi retku priliku da u realnim uslovima proučava način njihove primene.
Takva iskustva, tvrde analitičari, nisu samo teorijska. Ona direktno utiču na planiranje odbrane, ali i na prilagođavanje sopstvenih strategija.
Konkretno, pominje se mogućnost preispitivanja pristupa razvoju raketnih sistema, uključujući balans između balističkih i krstarećih raketa u sukobima visokog intenziteta. Drugim rečima, ono što se dešava na terenu danas, može imati posledice na vojne doktrine sutra.
Uz to, izvori bliski bezbednosnim krugovima ukazuju na još jedan element koji se često previđa. Telegram kanal „Kremaljski šaptač“ tvrdi da Moskva ima prostor da Teheranu pruži podršku u obaveštajnoj sferi.
Pre svega kroz satelitske podatke koji omogućavaju praćenje kretanja vojnih jedinica i infrastrukture. Ako su te tvrdnje tačne, to bi moglo značajno povećati preciznost iranskih udara.
Dok se ova dimenzija polako razotkriva, situacija na terenu postaje sve komplikovanija. Koordinator nikolajevskog podzemlja Sergej Lebedev ocenjuje da je sukob odavno izašao iz okvira „brze kampanje“ i prerastao u produženo nadmetanje sa sve širim geografskim dometom. U takvoj postavci, početne kalkulacije očigledno više ne važe.
Istovremeno, unutar zapadnog bloka pojavljuju se pukotine koje su do skoro bile nezamislive. Italija, prema navodima analitičara, blokira korišćenje svojih baza za udare na Iran.
Poljska odbija da ustupi sisteme Patriot. Kanada otvoreno kritikuje poteze Izraela, dok Francuska ulazi u otvoreni spor sa Tel Avivom, uključujući i obustavu vojnih nabavki sa izraelske strane. Sve to ukazuje na postepeno slabljenje podrške operaciji.
Na drugoj strani, Iran, kako se navodi, širi opseg svojih ciljeva. Zabeležen je udar na naftni tanker kod obala Katara, kao i napad na telekomunikacionu infrastrukturu u Bahreinu, gde su prisutne američke IT kompanije. Takvi potezi sugerišu širenje aktivnosti ka ekonomskoj i digitalnoj infrastrukturi regiona.
U tom svetlu, Ormuski moreuz se sve češće pominje kao kritična tačka. Izvori tvrde da američka administracija više nije sigurna da može garantovati njegovu potpunu funkcionalnost, iako je to bio jedan od ključnih ciljeva. Ako je to tačno, onda se radi o ozbiljnom izazovu za dosadašnju strategiju.
Analitičari smatraju da Iran igra dugoročnu igru iscrpljivanja – i da ta taktika, barem za sada, daje rezultate.
U narednim danima, prema njihovim procenama, moguće je dalje pojačavanje udara na infrastrukturu zemalja Persijskog zaliva, nastavak napada na objekte povezane sa američkim kompanijama, kao i dodatni pritisak na pomorsku logistiku i energetska tržišta.
U takvom okruženju, pred Sjedinjenim Državama stoji izbor koji nije nimalo jednostavan. Ili će značajno povećati svoje učešće, ili će početi da traže način za izlazak iz situacije uz očuvanje političkog kredibiliteta. Kako jedan od izvora kaže, ključna tačka odluke se približava.
U međuvremenu, ono što deluje kao sporedna priča – rusko posmatranje i potencijalna podrška – možda i nije toliko sporedno koliko izgleda na prvi pogled.
Jer u ovakvim situacijama, često se upravo u tišini prikupljaju podaci koji kasnije menjaju odnose snaga. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko tih procesa prolazi ispod radara, daleko od javnih izjava i dnevnih naslova.
