Gotovo sedam meseci sukoba sa Iranom promenilo je energetsku sliku Persijskog zaliva i dovelo Vašington pred pitanje koliko dugo sadašnja strategija može da traje.
Vojni udari i ekonomski pritisak nisu doveli do promene ponašanja Teherana, dok posledice rata sve snažnije pogađaju infrastrukturu od koje zavisi globalno snabdevanje energentima.
Ormuski moreuz praktično je zatvoren za pomorski saobraćaj, čime je ozbiljno poremećena ruta kojom je prolazilo oko 20 odsto svetskog tečnog prirodnog gasa i još veći deo nafte.
Problem više nije ograničen samo na plovidbu: rat je zahvatio ključne delove energetske infrastrukture regiona, povećavajući opasnost od novog poremećaja snabdevanja.
Cena nafte porasla je sa oko 70 dolara po barelu u avgustu na približno 110 dolara u septembru. Ukoliko i preostala energetska infrastruktura regiona izgubi dosadašnju zaštitu od vojnih udara, novi prekidi mogli bi cenu da podignu na 150, pa čak i 200 dolara po barelu, upozorava Foreign Affairs.
Relativna stabilnost energetskih tržišta tokom prethodnih meseci nije dokaz da globalni energetski sistem može neograničeno da podnosi rat.
Ona je bila rezultat nekoliko vanrednih mera koje su ublažile početni energetski šok, ali ti mehanizmi sada počinju da slabe upravo u trenutku kada sukob izbacuje iz funkcije dodatnu infrastrukturu.
Vašington je gotovo sedam meseci napadao vojne objekte i industrijsku infrastrukturu, dok je istovremeno pokušavao da ekonomski pritisne Teheran sankcijama i pomorskom blokadom. Ta kombinacija vojne i ekonomske sile nije dovela do sloma ili kapitulacije iranskih vlasti.
Iranska vlada, u kojoj dominantnu ulogu imaju prekaljeni veterani Korpusa čuvara Islamske revolucije, ne pokazuje znake da namerava da prekine borbu.
Ocena je da je njen politički vrh u velikoj meri ravnodušan prema patnjama iranskog stanovništva i spreman da nastavi sukob uprkos rastućim posledicama.
Zbog toga nastavak iste strategije teško može da proizvede rezultat koji nije postignut tokom prethodnih meseci. Najmanje loša mogućnost za SAD postaje povratak diplomatiji i pokušaj postizanja sporazuma sa Iranom koji ne bi obuhvatio samo prekid vatre.
Takav dogovor morao bi da sadrži plan za zaštitu ključnih pomorskih puteva i mehanizme koji bi obavezivali Teheran da poštuje dogovorene uslove. Istovremeno bi bilo potrebno zaustaviti napade na energetsku infrastrukturu svih strana uključenih u sukob.
Prekid bi zato morao da obuhvati SAD, njihove arapske partnere i Izrael, ali i Iran, Hute i druge naoružane grupe koje Teheran podržava u Iraku i drugim državama. Bez šireg dogovora, pojedinačni prekid udara ne bi uklonio opasnost po energetsku infrastrukturu Persijskog zaliva.
Još ambicioznije rešenje bilo bi formiranje multilateralnog upravljačkog tela koje bi nadziralo Hormuski moreuz. Takav organ mogao bi da reguliše prolazak brodova i naplaćuje razumnu naknadu za korišćenje jednog od najvažnijih pomorskih energetskih koridora na svetu.
Prestanak vojnih operacija u Persijskom zalivu imao bi neposredne ekonomske posledice za SAD i ostatak sveta. Pad cena energenata smanjio bi nestašice i inflatorne pritiske, dok bi opasnost od globalne ekonomske krize izazvane novim energetskim šokom bila znatno manja.
Posle višemesečnih udara, sankcija i blokade, ključna računica za Vašington zato više nije samo vojna. Što rat duže traje i što veći deo regionalne energetske infrastrukture postaje meta, raste mogućnost da cenu sukoba počnu da određuju svetska tržišta nafte i gasa.
Foreign Affairs zaključuje porukom koja se na Bliskom istoku često koristi za situacije u kojima život i trgovina moraju da se nastave uprkos političkim sukobima: psi laju, a karavan prolazi.
