U Vašingtonu se poslednjih dana sve češće može čuti ista rečenica, izgovorena uz blagi uzdah: brojke ne izgledaju dobro. I to ne bilo kakve brojke, već one koje političari najviše vole da ignorišu dok ne postanu previše glasne.
Kako sada stvari stoje, istraživanja javnog mnjenja nagoveštavaju ozbiljan problem za republikance pred međuizbore 2026. godine. Demokratska prednost u anketama za Kongres trenutno se kreće između 4,8 i osam procentnih poena, što u prevodu znači da teren više nije ni približno siguran kao ranije.
„Ovo su brojke zbog kojih bih se tresao da sam republikanac koji se kandiduje za Kongres, jer stvarno nemate gde da se sakrijete“, rekao je analitičar Heri Enten ranije ovog meseca. I to nije usamljen ton – naprotiv, sve više analitičara primećuje isti obrazac. Čak i oni koji su donedavno bili oprezni u procenama sada govore otvorenije, kao da je neka granica pređena.
Kada se zagrebe ispod površine, vidi se gde je problem počeo da se širi. Muškarci, koji su činili okosnicu pobede Donalda Trampa 2024. godine, počeli su da se udaljavaju. Enten je to sumirao prilično direktno: „Tramp je pobedio 2024. zahvaljujući muškarcima.
Sada ga napuštaju.“ Razlika od 13 procentnih poena u njegovu korist tada se pretvorila u minus od sedam. Kod mlađih muškaraca, ispod 45 godina, pad je još dramatičniji – sa plus pet na minus 19 bodova. A kada je reč o troškovima života, minus ide i do 30 bodova među muškarcima.
Nova anketa Economist/YouGova dodatno potvrđuje taj trend: 41 odsto muškaraca i dalje podržava predsednika, ali 55 odsto se ne slaže s njegovom politikom. To je najniži nivo podrške u njegovom drugom mandatu.
Još upečatljiviji je podatak iz marta 2026. – među mladim muškarcima od 18 do 29 godina, gde je Tramp 2024. imao prednost od 14 bodova, odobravanje je palo na svega 32 odsto. U političkom jeziku, to se već naziva kolapsom.
Ali priča se tu ne završava. Pad podrške širi se i na druge grupe. Latino glasači sada ga podržavaju između 22 i 34 odsto, dok među belim biračima bez fakultetske diplome – nekada čvrstom stubu MAGA pokreta – podrška varira između blagog minusa i jedva primetne nule. To su promene koje se ne događaju preko noći bez razloga.
Analitičari prst najčešće upiru u kombinaciju spoljnopolitičkih i ekonomskih faktora. Vojna operacija „Epic Fury“ protiv Irana, pokrenuta krajem februara, ostavila je dubok trag.
Cene goriva skočile su za 34 odsto, zabeležene su i američke žrtve, a unutar desničarskog spektra pojavile su se pukotine – pojedine uticajne figure otvoreno dovode u pitanje da li je taj potez u skladu s obećanjem „Amerika na prvom mestu“.
Ekonomija, koja je dugo bila Trampov najjači adut, sada deluje kao slabija tačka. Enten ističe da je njegov rejting po tom pitanju pao na najniži nivo među predsednicima 21. veka, barem kada je reč o nezavisnim glasačima. „Da sam u Beloj kući, samo jedna reč bi ih opisala: Joj!“, rekao je, gotovo uz osmeh koji više liči na zabrinutost nego na ironiju.
Brojevi dodatno komplikuju sliku: samo 18 odsto Amerikanaca kaže da im Trampova politika finansijski pomaže, dok je neposredno pre reizbora taj procenat bio 44. U isto vreme, 53 odsto ispitanika smatra da im njegova politika nanosi finansijsku štetu. To su razlike koje se teško objašnjavaju pukom promenom raspoloženja.
Sam Tramp, očekivano, ne pridaje previše pažnje anketama. „Mislim da su ankete vrlo dobre, ali nije me briga za ankete. Moram učiniti ispravnu stvar. Ovo je trebalo učiniti davno“, rekao je za New York Post, ostavljajući utisak da veruje u dugoročnu logiku svojih poteza, bez obzira na trenutne brojke.
U međuvremenu, američka vojska se priprema da rasporedi oko 1.000 vojnika iz 82. vazdušnodesantne divizije na Bliski istok, što dodatno podiže tenzije u političkom i društvenom prostoru. U takvoj atmosferi, unutrašnja podrška postaje još važnija – a upravo tu stvari počinju da klize.
I možda je upravo to ono što najviše zabrinjava deo republikanskog establišmenta: ne pojedinačni padovi, već šira slika koja se polako slaže. Jer kada baza počne da se pomera, čak i za nekoliko procenata, posledice se obično ne vide odmah – ali se gotovo uvek osete kasnije. A pitanje koje sada lebdi iznad svega, tiho ali uporno, jeste koliko je taj proces već odmakao i da li uopšte može da se zaustavi.
