U diplomatskim krugovima već danima kruži utisak da se priča o pregovorima između Vašingtona i Teherana ponovo vrti oko iste dileme – da li je reč o stvarnoj šansi ili još jednom potezu sa skrivenom agendom.
Američki portal navodi da je Iranu predstavljen plan od 15 tačaka, koji uključuje prekid bombardovanja, ponovno otvaranje Ormuskog moreuza, ublažavanje sankcija i strožu kontrolu nuklearnih i raketnih aktivnosti.
Taj dokument bi, barem formalno, trebalo da bude osnova za razgovore najavljene u Pakistanu. Međutim, već na prvi pogled vidi se razlika u očekivanjima – Teheran insistira na prekidu udara i primirju, dok Vašington traži ustupke koje Iran ranije nije želeo da prihvati.
Istovremeno, iza kulisa, stvari deluju daleko složenije. Američki i izraelski izvori ne kriju da se paralelno razrađuju i opcije za dalje zaoštravanje situacije. U opticaju su dodatna pojačanja na Bliskom istoku – od eskadrila aviona do hiljada vojnika i čak ekspedicione jedinice marinaca.
Kopnena operacija, kako se navodi, ostaje na stolu, ali bez konačne odluke Donalda Trampa. Takva kombinacija diplomatskih signala i vojnog raspoređivanja već godinama je poznata taktika, ali ovde posebno bode oči tajming.
Zanimljivo je i kako sam Tramp pokušava da predstavi situaciju. On je novinarima govorio o, kako je rekao, „velikom poklonu“ koji su Iranci poslali, povezanom sa naftom i gasom u Ormuskom moreuzu.
U njegovoj interpretaciji, to je znak da u Teheranu postoje sagovornici spremni na saradnju. Međutim, takve izjave u regionu se često tumače drugačije – više kao politička poruka nego kao konkretan dokaz promena na terenu.
S druge strane, Bela kuća pokušava da ostavi utisak ozbiljnosti. Kao gest dobre volje pominje se i moguće uključivanje potpredsednika Džej Di Vensa u pregovore.
Trampovi savetnici dodatno objašnjavaju strategiju koja, kako kažu, kombinuje diplomatiju i pritisak – otvorena ruka za dogovor, ali i spremnost na udar ako pregovori ne daju rezultat. Ta formula nije nova, ali u ovom slučaju dolazi u trenutku kada poverenje između dve strane praktično ne postoji.
Upravo tu dolazi ključni problem. Iranski zvaničnici, prema navodima izvora upoznatih sa razgovorima, otvoreno su poručili posrednicima iz Pakistana, Egipta i Turske da su već dva puta bili dovedeni u situaciju koju doživljavaju kao obmanu.
Tokom prethodnih rundi, dok su pregovori bili u toku ili najavljeni, usledili su iznenadni udari – prvo prošlog juna, kada je Izrael uz podršku SAD delovao neposredno pred planirane nuklearne razgovore, a zatim i nedavno, nakon preliminarnog dogovora u Ženevi, kada su napadi usledili svega dva dana kasnije. Takva iskustva ostavila su dubok trag.
Zato i ne čudi što Teheran sada sa rezervom gleda na novu rundu razgovora, koja bi trebalo da se održi uživo u Islamabadu. Dodatnu sumnju, kako se navodi, izaziva i pojačano prisustvo američkih snaga u regionu. U takvoj atmosferi, svaki diplomatski signal dobija dvostruko značenje – jedno za javnost, drugo za one koji pokušavaju da čitaju između redova.
I tako se ponovo dolazi do stare dileme koja prati gotovo svaki pokušaj približavanja Vašingtona i Teherana. Da li je ovo početak stvarnog procesa ili samo još jedna epizoda u dugoj seriji pokušaja gde se pregovori i pritisak smenjuju u brzom ritmu. Odgovor, bar za sada, ostaje otvoren – i možda baš u toj neizvesnosti leži najveći teret cele priče.
