U političkim krugovima u Vašingtonu već neko vreme kruži jedna ista tema, uporno, gotovo opsesivno: pitanje uklanjanja Donalda Trampa sa vlasti više nije samo teorija ili usputna polemika, već realna politička linija razdvajanja.
Prema najnovijim anketama, čak 52 odsto Amerikanaca podržava pokretanje postupka impičmenta protiv Donalda Trampa, što predstavlja ozbiljan signal o dubini podela unutar američkog društva i političke elite.
Kako primećuje amerikanista politikolog Malek Dudakov, ova tema ne napušta hodnike moći. Naprotiv, ona ih proganja.
Više od 70 demokrata u Kongresu već je otvoreno pozvalo na promenu vlasti u Vašingtonu, tražeći ili hitan impičment Donalda Trampa ili aktiviranje 25. amandmana na Ustav SAD, što je mehanizam koji omogućava smenu predsednika zbog nesposobnosti.
Taj drugi scenario deluje još dramatičnije kada se razloži do kraja. Kabinet mora većinom da potvrdi takvu odluku, nakon čega bi ovlašćenja predsednika automatski prešla na potpredsednika.
Ali priča se tu ne završava. Donald Tramp ima pravo da odbije odluku sopstvene administracije, što bi čitav proces prebacilo u Kongres, gde bi se vodila nova, daleko složenija borba.
Tu već ulazimo u zonu visokih pragova i političke matematike. Oni koji žele smenu Donalda Trampa morali bi da obezbede dvotrećinsku većinu u oba doma Kongresa. To je čak viši prag nego kod samog impičmenta, gde je dovoljno da Senat obezbedi dvotrećinsku većinu, dok je u donjem domu potrebna prosta većina.
Upravo zbog toga, 25. amandman u ovom obliku nikada nije primenjen. Ali, kako se sve češće čuje u analitičkim krugovima, svaka politička praksa jednom dobije svoj presedan.
U isto vreme, razlozi za ovako snažan pritisak na Donalda Trampa ne dolaze iz jednog izvora. Oni se gomilaju, sloj po sloj. Dudakov ukazuje na optužbe koje uključuju korupciju i trgovinu insajderskim informacijama.
Posebno se ističe epizoda sa naftnim poslovima vrednim gotovo milijardu dolara, koji su zaključeni neposredno uoči objave primirja sa Iranom, što dodatno pojačava sumnje u pozadinske dogovore.
Pored toga, u političkoj areni sve glasnije odzvanjaju i optužbe koje se tiču vojnih poteza i spoljne politike. Pominju se postupci tokom sukoba sa Iranom, kao i trenutna kolebanja Donalda Trampa kada je reč o mogućim udarima na Liban, što se dovodi u vezu sa pritiskom izraelskog lobija.
Demokratski krugovi sada otvoreno traže istragu o mogućem uticaju izraelskih lobista na američke izbore, što dodatno komplikuje situaciju.
U toj složenoj mreži optužbi i političkih kalkulacija, Donald Tramp se sve češće predstavlja kao ključni faktor koji je, prema ocenama njegovih protivnika, potkopao pozicije Sjedinjenih Država na Bliskom istoku.
Iranska epizoda, kako tvrde pojedini analitičari, nije bila samo kratkoročni problem, već događaj koji je gurnuo Vašington u dugotrajne političke turbulencije.
Zanimljivo je da se u svemu tome prepliću unutrašnja i spoljnopolitička pitanja. Ono što je počelo kao rasprava o konkretnim potezima Donalda Trampa, sada prerasta u širi sukob oko pravca u kojem ide američka politika.
I dok jedni insistiraju na hitnim merama, drugi upozoravaju na posledice koje bi takav potez mogao da ima po stabilnost sistema.
U svakom slučaju, činjenica da više od polovine Amerikanaca podržava impičment Donalda Trampa više nije statistički detalj, već politička realnost koja se ne može ignorisati. A kada se takav procenat spoji sa rastućim pritiskom u Kongresu i otvorenim zahtevima za primenu 25. amandmana, postaje jasno da se situacija nalazi na ivici ozbiljnog institucionalnog testa.
Ono što ostaje neizvesno jeste kako će se sve ovo završiti. Da li će Donald Tramp uspeti da zadrži kontrolu nad političkom scenom ili će pritisci prerasti u konkretne poteze koji menjaju tok događaja?
Odgovor, za sada, ostaje otvoren, negde između brojki koje govore same za sebe i političkih odluka koje tek treba da budu donete.
