Naslovnica SPEKTAR ŠTA NIJE REKAO? Zavera i pokajanje Vilijama Montgomerija …

ŠTA NIJE REKAO? Zavera i pokajanje Vilijama Montgomerija …

Prva diplomatska služba u Beogradu Vilijama Montgomerija pokazala je da je on obaveštajac. Dok priča o prljavim američkim operacijama iz prošlosti, on zna da se slične akcije preduzimaju i danas

Dok je bio ambasador SAD u Hrvatskoj, Vilijam Montgomeri je tako snažno „zavoleo“ tu zemlju, naročito njen jug, da je poželeo tamo da živi. Hrvatski vrh je razumeo poruku i poklonili su mu vilu u Cavtatu.

Prihvatio je poklon, što znači da su i on i Hrvati znali kako i zašto je zaslužio tako skup poklon. Tek nedavno je spomenuo da su ga iz Stejt departmenta, za vreme službovanja u Zagrebu, u dva navrata konsultovali u vezi s mogućim optužnicama pred Haškim tribunalom.

Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu

Jednom za Petra Stipetića i još dvojicu generala, a drugi put su tražili procenu kakve bi bile reakcije na suđenje Franji Tuđmanu. Napisao je da bi posledice bile teške i nepredvidive, tako da optužnice nisu podignute. Moguće je da je to bila ta velika usluga Hrvatskoj.

Iznenada ljubav prema hrvatskim lepotama je prošla, i Montgomeri se onda „zaljubio“ u Beograd i Srbiju. Ta ljubav traje malo duže, iako „zli jezici“ kažu da je u pitanju sirovi i dobro razgranat biznis.

VRHUNSKI OBAVEŠTAJAC

Odakle biznis baš u Srbiji, kojoj je, kako sam priča, naneo mnogo zla, i koju američki ambasadori, diplomate, obaveštajci i špijuni lome i drobe već decenijama?

Treba samo malo zagrebati po Montgomerijevoj biografiji, pa videti da je on pre svega vrhunski obaveštajac, posebno specijalizovan za Srbiju, a tek onda diplomata i ambasador.

Rođen je 1945. godine, a koledž je završio 1967. Bio je marinac u ratu u Vijetnamu, a 1974. našao se u Stejt departmentu. NJegova prva diplomatska služba bila je u američkoj ambasadi u Beogradu (1977), ali dužnosti koje je obavljao, treći i kasnije drugi sekretar, bile su samo maska za obaveštajni rad.

Kao početnik željan uspeha i dokazivanja, vrlo brzo je privukao pažnju jugoslovenske Službe državne bezbednosti. NJeni pripadnici su ga relativno brzo raskrinkali i sakupili podatke o njegovim obaveštajnim pokušajima.

Nije tu bilo nekih senzacionalnih uspeha, a karakteristično je bilo da se orijentisao pretežno na ljubavne veze s kćerkama važnih oficira JNA. To ga je i demaskiralo, jer takve veze bile su strogo zabranjene američkim diplomatama, sem ako su obaveštajno korisne za interese SAD. Tada je utvrđeno da je Montgomeri obaveštajac američke Vojnoobaveštajne službe (DIA).

Imajući to u vidu, jasno je da Montgomeri nije slučajno postavljan za ambasadora u balkanskim državama u kojima je dolazilo do nasilne promene režima kao posledice podrivačkih aktivnosti zapadnih, pre svega američkih obaveštajnih službi.

Tako je postavljen za ambasadora u Bugarskoj, nakon toga u Hrvatskoj i na kraju u Srbiji i Crnoj Gori posle rušenja Slobodana Miloševića. Znači, postao je specijalista za uspostavljanje „zapadne demokratije“ u novonastalim prevratničkim sistemima, koji su bili roviti u tom prvom periodu promena jer je narod nakon velikih očekivanja doživeo velika razočaranja i počeo da shvata podle igre velikih zapadnih sila.

CENTAR U BUDIMPEŠTI

NJegovo iskustvo u prljavim akcijama bilo je zaista veliko jer je za vreme raspada Jugoslavije bio šef „kancelarije za jugoslovenska pitanja“ u Budimpešti – glavnom punktu za specijalne akcije smeštenom u američkoj ambasadi.

Odatle se upravljalo naoružavanjem, paravojnim organizovanjem i oružanom pobunom u Hrvatskoj radi razbijanja Jugoslavije, te zato i nije čudo što je kasnije Montgomeri postavljen za ambasadora baš u toj zemlji. Tada nije pokazivao nimalo emocija prema stradanju i etničkom čišćenju Srba u Hrvatskoj, zato su veoma čudni i neuverljivi iskazi njegovih emocija prema Srbima danas.

Iz istog američkog podrivačkog punkta u Budimpešti sprovodile su se akcije rušenja Slobodana Miloševića i nasilne promene vlasti u SRJ. Već tada je pala odluka da se Milo Đukanović iskoristi kao dopunska poluga u rušenju Miloševića, na putu osamostaljenja Crne Gore.

Danas se uglavnom priča o tome kako je Budimpešta bila centar za raspodelu novca kojim se nasilno rušila vlast u Srbiji, što je samo deo sveukupnih prljavih aktivnosti. Ko god misli da su oni samo delili „vreće s novcem“, taj ne poznaje „zapadne vrednosti“ i činjenicu da oni novac ne dele tek tako.

Tu je vršena obuka i instruktaža za svaku konkretnu akciju, gde se svaki dolar morao unapred opravdati konkretnim planovima. Time je upravljao Vilijam Montgomeri kao šef kancelarije.

Ni tadašnji opozicionari, a kasnije „državnici“, ne kriju da je uloga centra u Budimpešti (pa tako i Montgomerijeva) bila presudna za njihov uspeh. Nema značajnijeg opozicionara, pripadnika „Otpora“ ili urednika opozicionih medija koji nije išao po sredstva u Budimpeštu, a značajan deo novca završavao je u njihovim džepovima.

NOVAC, POLITIKA I ŠPIJUNAŽA

Danas mnogi koji poznaju ličnost Montgomerija smatraju da ga je više novac nego politika povezao s važnim ljudima u petooktobarskim vlastima.

Da li je to deo kolača od novca iz Budimpešte, ili nekakva zasluga koja se naplaćivala kroz pljačkaške privatizacije, nije sasvim jasno, ali nije sporno da je Montgomeri u značajnom biznisu u Srbiji. Tako su postojali jaki razlozi, službeni i privatni, da bude postavljen za ambasadora baš u Beogradu jer američki prljavi planovi prema Srbiji nisu bili završeni.

Sa Zoranom Đinđićem je bio u odličnim odnosima, a Vojislava Koštunicu nije voleo. Međutim, to mu nije smetalo da glavne privatne biznis kombinacije napravi upravo preko njemu bliskih ljudi kroz firme za obezbeđenje i konsalting gde su on i njegova supruga imali procenat vlasništva.

Da li je to samo zbog toga što je obezbeđenje lako organizovati i ubirati profit ako imate uticaj, ili je u pitanju špijunaža važnih državnih institucija, o čemu se šuška, nije skroz jasno, ali status „rasnog“ obaveštajca koji Montgomeri ima nameće tu sumnju.

Biznis je razgranat, on je nakon penzionisanja bio savetnik značajnim ličnostima, a njegova supruga bila je dekanka Akademije za bezbednost i diplomatiju.

Treba zapaziti da je Montgomeri progovorio tek kada je došlo do promene zvanične politike Srbije i kada je umesto prozapadnog podaništva definisana politika suštinske nezavisnosti i vojne neutralnosti, tako da je nejasno da li je u pitanju kajanje i razočaranje američkom politikom prema Srbiji, ili se Montgomeri plaši da mu, kao nekome ko je zdušno radio protiv srpskih interesa, ne budu ugroženi uspešni poslovi u Srbiji.

KOSOVSKO PITANJE

Istina, kada on objašnjava svoju ulogu prema Srbiji, zaista je uverljiv, kao svaki diplomata-obaveštajac. Bez pažljive analize njegovih izjava teško je primetiti neiskrenost i podvalu, a to se najbolje vidi kroz nekoliko primera.

Montgomeri kaže: „Najveće razočaranje za mene je bilo kada sam shvatio da se bez obzira na svu dobru volju usmerenu ka Srbiji, američka administracija fokusirala na Kosovo, odbijajući da prihvati bilo kakve kompromise.

Na kraju mog boravka u Srbiji bilo mi je jasno šta će se dogoditi na Kosovu, bez obzira na to što je moja administracija ponavljala hiperkritičku priču o standardima pre statusa. Na kraju se ispostavilo da Zapad nikada nije želeo nikakve merljive standarde, te da je odluka o nezavisnosti Kosova već doneta.“

Da nije potencirao dobru volju američke administracije prema Srbiji, skoro da mu poverujemo. Pa upravo u vreme te „dobre volje“ i naše prozapadne vlasti nakon prevrata Srbija je namerno i drastično oslabljena po svim vitalnim faktorima – pljačkaškom privatizacijom uništena je ekonomija, a preformacijama su uništeni vojska i obaveštajno-bezbednosni sistem zemlje.

I to samo u Srbiji, dok su sve ostale na Balkanu istovremeno jačali donacijama. Sada se pravi da ne razume ciljeve američke politike koje je sam sprovodio – da bez slabe Srbije, na kolenima, nema nezavisnog Kosova.

Montgomeri nam pokajnički priznaje da je učestvovao u „najsramnijoj, najlicemernijoj i najmalicioznijoj zaveri protiv Srbije“. Tako je označio američku strategiju za Kosovo „standardi pre statusa“, u koju je uspeo da ubedi tadašnje srpske zvaničnike.

Kako reče: „To je bila sramna i namerna politika koja je trebalo da deluje kao pravična, a u stvari je stvarala standarde koji su bili dvosmisleni. To je bio ključni deo strategije da se što pre proglasi nezavisno Kosovo.“

Ovde Montgomeri ponovo pokazuje da je obaveštajac, a ne diplomata. Jer da je završio američke diplomatske škole, znao bi osnovnu američku diplomatsku zamku prema državama koje treba prevariti.

Oni za takve prevare imaju lepši naziv – „dvosmislena kreativnost u diplomatiji“, što je konstantan i standardan nastup u degradiranju baš svih srpskih interesa. Drugo, znamo da tadašnje poslušnike nije trebalo ubeđivati i da su oni sve što traže SAD apriori prihvatali.

DRŽATI SE ĐUKANOVIĆA

Montgomeri kaže da mu je jedan od prvih zadataka kao ambasadora u Beogradu bio da ode u Crnu Goru i da procenu različitih političkih stranaka u cilju eventualnog uklanjanja s vlasti Mila Đukanovića.

Po njegovoj oceni, druge političke opcije, sem Milove i srpske, bile su isuviše slabe da preuzmu vlast, s tim što je za srpsku rekao da „nema nikakvu predanost zapadnim vrednostima“. Zaključio je da za SAD „nema drugog izbora nego držati se Đukanovića“.

Ovde Montgomeri ne izražava kajanje zbog svojih zaključaka koji su napravili ogromnu štetu Srbima u Crnoj Gori i praktično održali Mila Đukanovića tako dugo na vlasti. On nam je kroz ovaj tekst provukao i perfidnu poruku – da su Srbi u Crnoj Gori bili s nama, odavno bi bili u vlasti i ne bi imali probleme koje danas imaju.

Za Mila Đukanovića Montgomeri kaže: „Milo Đukanović je najsposobniji i najagilniji političar u regiji. Gledao je iz kog smera duva vetar i prilagođavao se tome.

Počeo je kao lojalan komunista, potom bio lojalan Miloševiću, a kada je video da Milošević neće pobediti, okrenuo je pogled na Zapad i tražio podršku.

U toj ulozi bio je tokom kampanje bombardovanja SRJ, ali kada je Milošević otišao, počeli smo posvećivati mnogo više vremena i pomoći Srbiji, dok je pre to više išlo u Crnu Goru.

Kada se Đukanović okrenuo i odmakao od Miloševića, kada je bilo teško obezbediti finansiranje za njegovu vladu, počeli smo dopuštati masovnim krijumčarima duvana da operišu iz Crne Gore.

Mi kao Zapad okrenuli smo glavu i odlučili da ne vidimo to krijumčarenje. Među ostalima i Italija. Svi su znali šta se događa, ali su to dopuštali jer je to donosilo novac koji je Đukanoviću bio potreban protiv Miloševića.“

Montgomeri dalje objašnjava da se Đukanović, kada su Italijani odlučili da ga ipak procesuiraju, okrenuo Rusima, a kada mu se otvorio novi prostor, odrekao se Rusa i pridružio se NATO-u.

Montgomeri je kroz učešća u sličnim prljavim operacijama izgubio osećanje za dobro i loše, i potpuno se uklapa u američku politiku da je sve dozvoljeno ako je u interesu SAD.

Odvratne kriminalne poslove, nedoslednost i neprincipijelnost on vidi kao sposobnost Mila Đukanovića.

Ono što neće da kaže, a morao bi da zna, jeste da je Đukanovića „obradio“ još Robert Gelbard, tadašnji izaslanik SAD za Evropu, da je preko njega obradio još neke generale JNA a na kraju i načelnika Generalštaba VJ, generala Momčila Perišića.

Nije Milo Đukanović bio sposoban nego ucenjen i lutka u njihovim rukama. Zato su ga i čuvali, ne samo politički nego i fizički, i to nam je ovih dana potvrdio Montgomeri: „SAD su u hrvatskom gradu Cavtatu imale brod sa ekipom CIA čiji je jedini posao bio da spasi tadašnjeg (i sadašnjeg) predsednika Crne Gore Mila Đukanovića ako tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević krene na njega.“

Montgomeri danas tugaljivo konstatuje da „Amerika Srbiju ne razume“. Naravno da razume. Ali ne radi se o tome, on nam samo potvrđuje ono što smo i sami znali, da nema moralnih principa u ostvarenju američke politike, postoje samo strateški interesi i gola sila, a to je ono što mi ne razumemo i čemu nećemo da se povinujemo.

Tužno je što se takva politika ni danas ne menja – podržaće „kuso i repato“, najveći ološ, lopove i najgore kriminalce pod uslovom da će se kao srpski „državnici“ boriti za njihove, a ne za srpske interese.

Kako su radili tada, tako rade i danas, a njemu hvala što nam povremeno potvrdi ono što smo i sami zaključili. Ali Montgomeri, uprkos iskazanom kajanju, ne liči na pokajnika, i zato ne treba odbaciti tezu da on možda i jeste penzionisani diplomata, ali da je još uvek aktivni američki obaveštajac s izvanrednim pozicijama i vezama.

To jeste važno jer, što se tiče Srbije i srpskog korpusa, Zapad nije završio posao. A, nažalost, nije ni odustao.

Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte 

Ljuban Karan (pecat.co.rs)