Šta će se u Siriji dešavati posle Alepa?

gj48vj

Sirijske oružane snage su blizu toga da zauzmu preostale pobunjeničke okruge u enklavi istočnog Alepa, što će im doneti njihovu najveću pobedu u petogodišnjem ratu.

Pobunjeničke oružane snage, za koje je prvobitno procenjeno da ih ima između 8.000 i 10.000, se povlače ili odustaju lakše nego što se očekivalo. Još uvek je moguće da će se oni tvrdokorni zadržati u ruševinama, ali predsednik Bašar al Asad će biti spreman da uguši sav preostali otpor tako da pad istočnog Alepa može da predstavi kao odlučujuću prekretnicu u sukobu.

Hoće li to biti tačno? Postoji toliko mnogo igrača sa toliko različitih namera u sirijskom građanskom ratu da se ispostavilo da prošle “prekretnice“ uopšte nisu bile to. Ali ono što je zaista važno u ovome što smo upravo videli u Alepu je da spoljni saveznici oružane opozicije Asada – Turska, Saudijska Arabija, Katar i SAD – nisu došli u pomoć pobunjenicima koje su ranije podržavali.

Tokom poslednjih pet godina su strane sile i ne domaće stranke u Siriji bile te koje su diktirale ko pobeđuje ili gubi u bilo kom trenutku. Kada je Asad gubio, on se za dodatnu podršku obratio Rusima, Irancima, Iračanima i Hezbolahu. Isto tako, pobunjenici su se okretali svojim spoljnim saveznicima kada su se povlačili. Ovog puta se to nije dogodilo. Ruska vojna intervencija u septembru 2015. godine je konačno i trajno uspostavila ravnotežu snaga u Asadovu korist.

Turska, bez podrške bilo koje strane sile i upletena u borbu sa Kurdima i Islamskom državom, je uglavnom nema po pitanju sudbine istočnog Alepa. Njihova glavna briga je de fakto Sirijska Kurdska država koja se prostire preko severne Sirije. Propali vojni udar 15. jula i posledična čistka čine sumnjivim koliko predsednik Redžep Tajip Erdogan može efikasno intervenisati u ovoj fazi rata.

Do nedavno su Saudijci i arapske Zalivske zemlje bili uvereni da će Asad biti poražen i zbačen kao Muamer Gadafi u Libiji 2011. godine. Oni su preuveličali verovatnoću američke vojne intervencije protiv Asada, iako je predsednik Obama jasno istakao da njegova želja nije da upadne u još jedno živo blato na Bliskom istoku posle iskustva u Iraku i Avganistanu.

U stvarnosti, uvek je bilo verovatno da će Asad ostati na vlasti, jer su gornji redovi njegovog režima bili ujedinjeni, imao je moćnu vojsku ali, pre svega, zbog toga što su Rusija i Iran uvek bili posvećeniji njegovom opstanku, nego Turska, Saudijska Arabija, Katar i SAD za promenu režima.

Ali postoje ograničenja Asadovog vojnog uspeha. To je naglašeno ponovnim zauzimanjem drevnog grada Palmire od strane Isis boraca koji ponovo ubijaju zarobljene sirijske vojnike na ulicama modernog grada. Sirijska vojska, kao i sve druge borbene grupe u iračko-sirijskom građanskom ratu, imaju manjak vojnika da zamene žrtve. To je jedan od razloga zašto vojno sposobni muškarci koji napuštaju istočni Alepo bivaju regrutovani direktno u vojsku.

Ovaj sukob je bio i ostaje građanski rat, pre svega sektaški između sunita i ostatka ali sa etničkim i socijalnim aspektima. Sirijske snage su možda uzele najsiromašniji i najreligiozniji deo Alepa, ali okolina oko Alepa je uglavnom sunitska. Bolja urbana područja imaju tendenciju da podržavaju vladu, dok su ruralni sunitski okruzi temelj revolucije.

Ovi okruzi će se verovatno boriti, pogotovo kada vladine snage krenu protiv pokrajine Idlib na zapadni deo Alepa. Oni su gusto naseljena sunitska područja u blizini turske granice i verovatno će i dalje moći da se snabdevaju iz Turske. Što više teritorija sirijska vojska zauzme, više će morati da zadrži i odbrani.

Njeni neprijatelji se nadaju da će biti podložni gerilskom ratu i da nikada neće biti u stanju da povrate svoju vlast nad celokupnom Sirijom. Oni bi mogli biti u pravu – mnogo zavisi od stava stranih sila – ali mnogi Sirijci su uvek govorili da će borba za Alepo odlučiti o ratu. Oni su možda u pravu.

Webtribune.rs