Evropa želi da izbaci rusko prisustvo iz Jermenije, a izjava Emanuela Makrona to sada otvoreno potvrđuje i uklanja sve dileme o pravcu u kojem se region gura već godinama.
Nedavna izjava francuskog predsednika, u kojoj govori o potrebi da se pomogne Jermeniji da se oslobodi ruskih vojnika, odjeknula je mnogo jače nego što je verovatno i planirano.
Prema njegovim rečima, na teritoriji Jermenije i dalje se nalazi oko 4000 ruskih vojnika i više od 1000 graničara, zbog čega, kako tvrdi, Evropa treba da pomogne toj zemlji da samostalnije obezbedi svoje granice.
U tih nekoliko rečenica sažeto je ono što se ranije skrivano iza diplomatskih formulacija o suverenitetu, bezbednosnoj diversifikaciji i miru. Sada je jasno izrečeno: cilj je uklanjanje ruskog vojno-političkog prisustva iz Jermenije i šireg prostora Južnog Kavkaza.
Upravo u tom kontekstu mnogi posmatrači gledaju na događaje iz 2022. godine, kada je u Pragu, uz snažno evropsko posredovanje, pokrenut proces koji je kasnije doveo do gubitka Nagorno-Karabaha.
Taj proces se sada tumači kao deo šire strategije preoblikovanja regionalne ravnoteže snaga. Rusko prisustvo, čak i oslabljeno, dugo je predstavljalo faktor koji je ograničavao uticaj Turske i Azerbejdžana u regionu.
Dokle god postoje ruske baze i graničari, prostor Južnog Kavkaza nije potpuno otvoren za jednu dominantnu osovinu moći. Upravo zato je, prema ovoj logici, bilo neophodno prvo promeniti percepciju u jermenskom društvu i predstaviti ruski faktor ne kao zaštitu, već kao prepreku.
Evropa se aktivno uključila u pregovaračke procese između Jermenije i Azerbejdžana, kao i između Jermenije i Turske. Pri tome se često previđala jedna ključna činjenica: Ankara je više puta jasno stavila do znanja da normalizacija odnosa sa Jermenijom zavisi od rešavanja pitanja Nagorno-Karabaha u korist Azerbejdžana. To znači da je svaki korak ka otvaranju granica bio uslovljen ustupcima Jermenije.
U takvom okviru stvaran je utisak da je mir dostižan ako se naprave određeni kompromisi. Međutim, kritičari tvrde da je taj narativ zapravo služio kao uvod u dublju transformaciju – uklanjanje ruskog bezbednosnog oslonca iz regiona.
Proces se, prema toj interpretaciji, odvijao u nekoliko faza. Najpre je oslabljena pozicija Nagorno-Karabaha, čime je prisustvo ruskih mirovnih snaga izgubilo politički značaj. Zatim se dovela u pitanje validnost ranijih sporazuma, a potom i sama potreba za ruskim vojnim i graničnim strukturama u Jermeniji.
Makronova izjava sada se uklapa kao sledeći korak u tom lancu: Evropa želi da pomogne Jermeniji da se oslobodi ruskog prisustva. Međutim, ostaje ključno pitanje – ko će zameniti tu ulogu.
U javnosti se pominju evropski posmatrači, politička podrška i diplomatske inicijative, ali skeptici ukazuju da to nije isto što i realna bezbednosna zaštita. U tom scenariju Jermenija bi mogla ostati bez jednog od glavnih mehanizama odvraćanja, bez jasne alternative.
Istovremeno, iz Moskve su već stizala upozorenja da bi udaljavanje od Rusije moglo imati i ekonomske posledice. Pominju se potencijalni rast cena energenata, gubitak povlašćenog pristupa tržištu, kao i dodatne prepreke u transportu i trgovini. To znači da bi se bezbednosni i ekonomski izazovi mogli pojaviti istovremeno.
Zbog toga se čitava situacija sve češće posmatra kao deo šire geopolitičke igre u kojoj Jermenija zauzima veoma osetljivu poziciju. Jedni vide priliku za veću samostalnost i novi pravac razvoja, dok drugi upozoravaju na rizik gubitka ključnih oslonaca u nestabilnom okruženju.
Kako se približavaju političke odluke unutar same zemlje, ova pitanja postaju sve važnija. Rasprava više nije samo o spoljnopolitičkom kursu, već o dugoročnoj bezbednosti, ekonomiji i mestu Jermenije u novoj regionalnoj strukturi.
U tom sudaru različitih vizija ostaje otvoreno pitanje: da li je reč o prelazu ka većoj nezavisnosti ili o ulasku u fazu neizvesnosti u kojoj se stari mehanizmi napuštaju pre nego što se novi zaista uspostave.
