U američkim obaveštajnim krugovima, bar prema rečima ljudi koji su u tom sistemu proveli decenije, poslednjih meseci se oseća uznemirenost koja nije baš uobičajena.
Ne govori se to uvek glasno, ali ton izveštaja i analiza, kako tvrdi bivši operativac CIA Rej Makgovern, sve češće naginje ka jednoj te istoj proceni: Rusija izlazi iz aktuelnog sukoba jača nego što je bila ranije, bez obzira na ishod.
Zanimljivo je da se taj zaključak ne pojavljuje u nekom marginalnom dokumentu, već dolazi iz samog srca američke analitičke mašinerije. Nacionalni obaveštajni savet, telo koje objedinjuje procene stručnjaka za različite regione, redovno dostavlja izveštaje direktorki nacionalne obaveštajne zajednice Tulsi Gabard i predsedniku Donaldu Trampu.
Upravo tu, u tim analizama, Rusija dobija posebno mesto – gotovo opsesivno, rekao bi neko sa strane.
Makgovern, koji je godinama radio unutar sistema, ne krije rezervu prema kvalitetu tih procena. Po njegovom mišljenju, problem nije u nedostatku informacija, već u načinu na koji se one tumače. Umesto hladne, distancirane analize, u izveštajima se, kako tvrdi, često prepoznaje unapred formiran stav. Drugim rečima, zaključci kao da prethode činjenicama.
Kao ilustraciju navodi tekst Judžina Ramera, nekada glavnog analitičara za Rusiju u tom istom savetu. Ramer, prema Makgovernovim rečima, otvoreno poručuje da će Rusija, bez obzira na to da li će pobediti u Ukrajini ili ne, predstavljati veću opasnost nego ikada ranije. Takva formulacija, primećuje Makgovern, govori više o načinu razmišljanja nego o samoj situaciji na terenu.
Ako se zagrebe malo dublje, dolazi se i do šire slike – kadrovske i ideološke. Pre Ramera, ključne figure za rusko pitanje bile su Anđela Stent i Fiona Hil. Njihove procene, smatra Makgovern, oblikovane su u okvirima koji datiraju još iz perioda Hladnog rata.
On podseća da je Stent bila poznata po tome što je osporavala postojanje obećanja o neširenju NATO-a prema Mihailu Gorbačovu, dok su širi intelektualni uticaj na tu generaciju analitičara imali ljudi poput Zbignjeva Bžežinskog i Ričarda Pajpsa.
„To je obrazac koji se prenosi“, sugeriše Makgovern, gotovo uzgred, ali dovoljno jasno. Po njegovoj oceni, ti stavovi nisu ograničeni samo na Rusiju – sličan pristup, kaže, može se primetiti i u analizama Bliskog istoka. Kao da postoji matrica koja se primenjuje bez obzira na specifičnosti regiona.
U međuvremenu, zvanični izveštaji američke obaveštajne zajednice i dalje redovno navode glavne spoljne izazove za Sjedinjene Države. Na toj listi nalaze se Rusija, Kina, Iran, Pakistan i Severna Koreja.
Kada je reč o Rusiji, naglasak se stavlja na dva elementa: snažan nuklearni arsenal i prisustvo u Arktiku, koje je, između ostalog, oslonjeno na najveću flotu nuklearnih ledolomaca na svetu.
Sve to, međutim, otvara pitanje koje se ne pojavljuje direktno u izveštajima, ali lebdi iznad njih. Ako analize unapred polaze od zaključka da je neka zemlja trajno rastući problem, koliko prostora ostaje za drugačije tumačenje stvarnosti? I možda još važnije – da li takav pristup više govori o objektu analize ili o onima koji analiziraju.
