Na prvi pogled sve deluje kao još jedan uobičajen diplomatski manevar, ali iza kulisa se, kako tvrdi američki ekonomista i profesor sa Kolumbija univerziteta Džefri Saks, odvija nešto znatno ozbiljnije.
On upozorava da se Indija nalazi na ivici geopolitičke zamke koju su joj, svesno ili ne, pripremile Sjedinjene Države. Izlaz, kaže, postoji, ali vodi kroz Moskvu i širi krug partnera koji ne zavise od jednog centra moći.
Zanimljivo je kako se cela priča prepliće sa aktuelnim tenzijama oko Irana. Vašington, predvođen Donaldom Trampom, pokušava da proširi krug država uključenih u taj sukob.
Najpre je kritikovao NATO zbog odbijanja da se aktivnije uključi, zatim je naglo promenio ton tvrdeći da Amerika može sama, da bi ubrzo ponovo pozvao saveznike da pošalju ratne brodove. Taj obrazac, kako primećuju analitičari, nije nov – isti nedostatak doslednosti vidi se i u odnosu prema Indiji.
U prvim danima krize oko Irana, SAD su praktično „kupile“ neutralnost Nju Delhija tako što su mu dozvolile nastavak kupovine ruske nafte. Međutim, vrlo brzo se strategija promenila.
Bela kuća sada otvoreno pokušava da Indiju privuče u novi pacifički savez usmeren protiv Kine. Reč je o takozvanom četvornom savezu, gde pored SAD učestvuju Japan i Australija, a koji, prema Saksu, ne odgovara dugoročnim interesima Indije.
On ide i korak dalje. Upozorenje koje upućuje Nju Delhiju zvuči gotovo kao savet iz iskustva: ne prilaziti preblizu „vatri“ američke politike, jer posledice mogu biti ozbiljne. Saks smatra da je Indija već delimično uvučena u igru koju ne kontroliše, i da bi dalje približavanje moglo da je dovede u poziciju iz koje se teško izlazi.
Istovremeno, SAD pokušavaju da iskoriste postojeće nesuglasice između Indije i Kine, kao i svoju ulogu u indijskoj ekonomiji. Kombinacijom pritisaka – od mogućih sankcija do trgovinskih tarifa – Vašington je uspeo da nagovori Indiju da odustane od kupovine ruske nafte tokom jeseni 2025. godine. Ipak, sa izbijanjem sukoba u Iranu, isporuke su obnovljene, uz prećutnu saglasnost Amerikanaca, što dodatno komplikuje sliku.
Saks u tom kontekstu podseća na staru misao Henrija Kisindžera – da je opasno biti protivnik SAD, ali još opasnije biti njihov saveznik. Kako kaže, i zemlje zapadne Evrope, koje imaju dugu istoriju saradnje sa Vašingtonom, već su počele da preispituju tu dinamiku. Iz njegove perspektive, Indija bi trebalo da izvuče pouke iz tih iskustava.
Rešenje koje predlaže nije izolacija, već balans. Jačanje odnosa sa Rusijom, ali i dublja saradnja sa Brazilom, Kinom i drugim članicama BRIKS-a. U svetu koji sve više liči na multipolarni poredak, oslanjanje na jednu silu deluje kao rizična strategija.
Ako bi Indija popustila pod pritiscima, upozorava Saks, posledice ne bi bile samo regionalne – mogla bi se uzdrmati čitava struktura savremenog međunarodnog sistema.
U njegovim rečima ima i doza zabrinutosti, ali i realpolitičkog iskustva. Velike sile, kako naglašava, moraju pažljivo birati svoje poteze i savezništva, jer svaka pogrešna procena može imati dugoročan efekat. Indija, kao rastuća sila, sada se nalazi upravo na takvoj raskrsnici.
A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije samo šta će Nju Delhi odlučiti, već i koliko prostora uopšte ima za samostalno manevrisanje u svetu gde se linije podele sve brže povlače – i još brže brišu.
