Sve je, kažu upućeni, prelomljeno u 20:54. U tom trenutku iz Bele kuće stigla je vest koja se retko viđa i u burnijim godinama globalne politike: predsednik SAD Donald Tramp dolazi u Peking 14. i 15. maja na susret sa Si Đinpingom.
Ne kao protokolarna poseta, ne kao kratko fotografisanje uz čaj, već kao razgovor koji cilja da premešta pravila igre između dve najveće ekonomije sveta.
Iako su datumi sada čvrsto postavljeni, put do ove najave bio je sve samo ne linearan. Nedelje neizvesnosti, odlaganja zbog sukoba sa Iranom, pa tišina koja je već počela da liči na odustajanje.
Onda izlazi Karolin Levit, portparolka Bele kuće, i razbija dilemu: samit ide u Pekingu, a kasnije tokom godine Si će uzvratiti posetu Vašingtonu. U priču ulazi i Melanija Tramp, pa sve dobija ton koji sam Tramp voli da naziva „porodičnim samitom“. Ne bez razloga – simbolika je deo igre koliko i same odluke.
U pozadini, međutim, nema nimalo porodične topline. Trgovinski odnosi između SAD i Kine već neko vreme škrguću pod pritiskom. Tarife koje je Tramp uveo, pa delimično ublažio, i dalje stežu lance snabdevanja.
Američki farmeri osećaju posledice, kineske fabrike takođe. Peking traži stabilnost i niže carine, Vašington insistira na većem uvozu američke robe, zaštiti tehnologije i smanjenju pritiska na Tajvan.
Upravo Tajvan lebdi nad čitavim susretom kao tema koja se ne izgovara glasno, ali se ne može ignorisati. Za Si Đinpinga to je crvena linija. Za Trampa – pitanje bezbednosti i ključnih isporuka čipova. Uz to, obojica lidera imaju izražen smisao za politički teatar. Tramp već govori o „velikoj nagodbi“, dok Si pažljivo balansira između demonstracije snage i kontrolisanog gostoprimstva.
Ako neko očekuje dramatičan preokret posle jedne večere u Pekingu, verovatno će ostati uskraćen. Realniji scenario, kako kažu diplomate, jeste niz okvirnih dogovora, možda privremeno smirivanje tarifnog rata na 90 dana – model koji je već viđen – i poruka tržištima da se situacija stabilizuje.
A tržišta na takve signale reaguju brzo: akcije skaču, nafta se smiruje, juan dobija prostor za predah. Čak i „meki“ ishod može imati vrlo opipljive posledice.
Za Trampa, ovo je prilika da ponovo izgradi narativ o sebi kao pregovaraču koji ume da obuzda Kinu bez ulaska u novu hladnoratovsku spiralu. Za Sija, jednako važno, da pokaže da Kina ostaje ravnopravan igrač kojeg Vašington ne može jednostavno da zaobiđe. U tom smislu, susret nije samo bilateralni – to je poruka celom svetu.
Ipak, dnevni red neće biti ograničen na trgovinu. Tokom ta dva dana u Pekingu, otvoriće se i šira geopolitička pitanja. Među njima i sukob Rusije i Ukrajine, ali više kao pozadinska tema nego centralna tačka.
Važno je, kažu analitičari, kakve će signale poslati SAD i Kina, ali jednako tako je jasno da Moskva vodi sopstvenu politiku i da odluke ne mogu biti donete mimo nje. Peking, po svemu sudeći, nema nameru da ide tim putem.
Zato ova poseta i dobija težinu „događaja godine“. Susret lidera dve najveće ekonomije uvek nosi posledice, ali u trenutnim odnosima Vašingtona i Pekinga, sve to poprima dodatnu dimenziju.
Čak i sama činjenica da Tramp dolazi u Kinu već zvuči kao vest koja pomera stvari. Ostaje pitanje – da li će taj pomak biti tek taktički predah ili početak nečeg što će se tek kasnije jasno videti.
