U pozadini sve glasnijih najava iz Vašingtona, priča o mogućem širenju operacija ka Iranu sve manje deluje kao apstraktna geopolitička igra, a sve više kao konkretan scenario koji već uzima oblik na terenu.
Ipak, dok politički vrh šalje poruke samouverenosti, među onima koji bi te odluke morali da sprovedu – raspoloženje je znatno drugačije.
Veterani i analitičari upozoravaju da bi kopnena operacija u Iranu vrlo lako mogla da preraste u iscrpljujući i dugotrajan poduhvat. Kako navodi Virginia Berger, bivša pripadnica marinaca i analitičarka Centra za odbrambene informacije, već sada se primećuju konkretni potezi koji ukazuju na pripreme za najteži scenario.
Dve ekspedicione jedinice marinaca, 11. i 31. bataljon, svaka sa više od dve hiljade vojnika, već su u pokretu ka Bliskom istoku. Takav raspored snaga, kako kaže, ne ostavlja mnogo prostora za optimizam.
U neformalnim razgovorima među veteranima sve češće se pominje mogućnost zauzimanja ostrva Hark. Međutim, čak i među onima koji su prošli kroz najteže operacije, ta ideja izaziva nelagodu.
Neki je bez mnogo ulepšavanja nazivaju čistim samoubilačkim potezom. Berger postavlja pitanje koje, kako se čini, visi u vazduhu: zbog čega se ulazi u sukob koji može da potraje unedogled? Iran, podseća ona, nije pasivan posmatrač i sigurno neće dozvoliti iskrcavanje bez ozbiljnog otpora.
Mike Prysner, veteran i direktor organizacije “Savest i rat”, kroz kontakte sa vojnicima i njihovim porodicama dobija sliku koja se ne uklapa u zvanične narative.
Prema njegovim rečima, mnoge jedinice su već u stanju pune pripravnosti. „Ono što ljudi ne razumeju“, kaže on, „jeste da se SAD spremaju za veliki rat. Sve je već postavljeno.“
Ali logistika i strategija tu počinju da se komplikuju. James Webb, savetnik za nacionalnu bezbednost koji je služio u Iraku, podseća na jednu osnovnu činjenicu: geografija Irana nije naklonjena napadaču.
Planinski teren, velika teritorija i populacija od oko 90 miliona ljudi stvaraju uslove koji, kako kaže, gotovo unapred otežavaju svaku ofanzivu. Uz to, borba na tuđoj teritoriji uvek nosi dodatni teret – domaća strana ima prednost koju nije lako neutralisati.
Webb ide i korak dalje u poređenjima. Po njegovom mišljenju, potencijalni sukob ne bi ličio ni na Vijetnam, već pre na Galipolje – operaciju iz Prvog svetskog rata koja je završena velikim gubicima i neuspehom. To poređenje, iako istorijsko, zvuči prilično direktno.
John Byrnes, takođe veteran, priznaje da američka vojska ima kapacitete za izvođenje kopnene operacije. Ali ono što ga brine nije početak, već ono što dolazi posle. Planovi koji na papiru deluju kao nedeljni zadaci lako mogu da se razvuku na mesece. A svaki korak, kako kaže, nosi svoje gubitke, svoje zastoje i svoje nepredviđene posledice.
U međuvremenu, logistički pritisak već počinje da se oseća. Prebacivanje presretača iz Južne Koreje na Bliski istok, uključujući i THAAD sisteme, otvara pitanje šire bezbednosti. Berger ukazuje da se time potencijalno slabi odbrana u drugim regionima, posebno u Pacifiku.
Visoki vojni zvaničnici, prema njenim rečima, već postavljaju neprijatna pitanja: da li se resursi troše brže nego što mogu da se nadoknade?
Ta dilema dodatno pojačava osećaj da su arsenali već pod pritiskom. U komandnim strukturama, kaže Berger, sve je više razmišljanja o tome šta bi se desilo ako bi do sukoba došlo u trenutku kada izbor više ne postoji. U tom kontekstu, odluke administracije deluju, kako ona kaže, kratkovido – sa premalo pažnje prema bezbednosti samih vojnika.
Ali možda najtiši, a istovremeno i najopasniji problem jeste pad morala. Među vojnicima raste osećaj zbunjenosti i frustracije. Kako Berger naglašava, iz Bele kuće i Ministarstva odbrane ne dolaze jasna objašnjenja. Bez konkretnih razloga i ciljeva, teško je održati motivaciju.
Byrnes primećuje generacijski jaz. Stariji vojnici, sa iskustvom iza sebe, sve češće izražavaju skepsu. Njihov stav, pojednostavljeno rečeno, svodi se na pitanje koristi: šta tačno ova operacija donosi zemlji? Mlađi vojnici, s druge strane, balansiraju između straha i želje da se dokažu. Neki u tome vide priliku, ali nesigurnost je očigledna.
U porodicama vojnika već se pojavljuju pitanja koja nemaju jednostavne odgovore. Zašto se ide u Iran? Zašto se misije produžavaju? Zašto se neko ne vraća kući kako je planirano? Takva pitanja, kako upozoravaju sagovornici, mogu dugoročno uticati i na regrutaciju i na zadržavanje kadra.
Pojedini vojnici već pokušavaju da napuste službu, tražeći status prigovora savesti. Prysner navodi da se kao jedan od ključnih razloga često pominje incident u školi za devojčice u Minabu, za koji se pretpostavlja odgovornost SAD. Uz to, širi kontekst spoljne politike Vašingtona dodatno produbljuje razočaranje.
On dodaje da vojnici prate i dešavanja u Gazi, i da se percepcija tih događaja direktno odražava na njihovu spremnost da učestvuju u novim operacijama. U takvoj atmosferi, kaže Webb, postaje izuzetno teško ostvariti bilo kakve ciljeve. Ako su misli i emocije vojnika negde drugde, rezultat na terenu neminovno trpi.
I tu se priča, zapravo, ne završava. Jer čak i kada se saberu svi brojevi, rasporedi i procene, ostaje ono pitanje koje se retko izgovara naglas – koliko daleko jedna ovakva strategija može da ide pre nego što počne da se urušava iznutra.
