NOVO NEOBJAŠNJIVO OTKRIĆE: Prijatelji sa kojima se družimo su nam genetski slični – NIKO NE ZNA ZAŠTO …

Izgleda da su nam naši prijatelji genetski sličniji nego ljudi sa kojima se ne družimo, kaže nova američka naučna studija koju je vodio istaknuti grčko-aerički profesor sociologije i medicine na Univerzitetu Jejl, Nikolas Kristakis, i Džejms Fovler, profesor medicinske genetike i političkih nauka na Univerzitetu Kalifornije.

Istraživači, koji su ovu relevantnu publikaciju objavili u časopisu Journal of the National Academy of Sciences (PNAS), analizirali su genome od 1.93 ljudi i upoređivali parove prijatelja sa parovima stranaca.

Nije bilo biološkog afiniteta među ovim ljudima, već samo razlika u nivou društvenih odnosa među njima.

Studija je pokazala da, u proseku, svaka osoba ima sličniju DNK sa svojim prijateljima nego sa strancima. Istraživači su primetili da ovaj nalaz ima veze sa tendencijom ljudi da sklapaju prijateljstva sa onima sa sličnom rasnom (a samim tim i genetskom) pozadinom.

Genetska sličnost između prijatelja je bila veća od očekivane sličnosti između ljudi koji dele zajedničko nacionalno i genetsko nasleđe. Još uvek nije jasno kojim mehanizmima se ovo dešava.

Ali, koliko smo slični sa našim prijateljima?

U proseku, prema ovoj studiji, naš prijatelj ima genetski afinitet uporediv sa našim četvrtim rođakom, što znači da sa našim prijateljima delimo oko 1% naših gena.

“1% ne zvuči kao velika stvar, ali jeste za genetičare. Treba imati na umu da većina ljudi čak i ne zna ko su im četvrti rođaci, ali nekako, od bezbroj mogućih slučajeva, odlučujemo da se družimo sa ljudima koji su genetski slični nama,“ kaže profesor Kristakis.

Kristakis i Fovler su čak razvili “prijateljsko bodovanje,“ koje predviđa ko će se sprijateljiti sa kime sa skorom istom preciznošću kao što naučnici predviđaju, na osnovu genetske analize, šanse za gojaznost ili šizofreniju kod neke osobe.

Fokusirajući se na pojedinačne gene, istraživanje pokazuje da je verovatnije da će prijatelji imati slične gene vezane za osećaj mirisa, ali različite gene koji kontrolišu imunitet; pa se prijatelji genetski razlikuju u svojoj zaštiti od različitih bolesti.

Čini se da je to evolutivni mehanizam koji služi društvu uopšte, pošto činjenica da se ljudi druže sa onima koji su podložni drugačijim bolestima predstavlja prepreku za brzo širenje epidemije od osobe do osobe. Još jedan važan zaključak jeste da uobičajeni geni koje delimo sa našim prijateljima izgleda evoluiraju brže od drugih.

Profesor Kristakis objašnjava da je to verovatno razlog zašto izgleda da se ljudska evolucija ubrzala u poslednjih 30.000 godina, jer je društveno okruženje sa važnom ulogom jezičke komunikacije vitalan evolucioni faktor.

Štaviše, prema rečima ovog grčko-američkog naučnika:

“Novo istraživanje potkrepljuje ideju da su ljudi “transgenetska“ bića, ne samo zbog bakterija koje žive na/u/oko nas, već zbog ljudi koji nas okružuju. Čini se da naš kapacitet ne zavisi samo od našeg genetskog sastava, već i od genetskog sastava naših prijatelja.“

Webtribune.rs