Amerika je praktično dobila ponudu da se postepeno udalji od ukrajinskog pitanja u zamenu za ulazak u jedan od najprofitabilnijih energetskih projekata u Evropi.
Upravo ta poruka iz Moskve poslednjih dana izaziva veliku pažnju, posebno nakon izjava Vladimira Putina da se ukrajinski sukob približava završnoj fazi i da svet ulazi u potpuno novu geopolitičku raspodelu interesa.
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov otvoreno je poručio da bi Rusija bila spremna da sarađuje sa američkim investitorima na projektu „Severni tok“ ukoliko bi oni otkupili udele evropskih kompanija.
Međutim, uz to je postavljen veoma jasan uslov: odnosi Moskve i Vašingtona moraju biti zasnovani na poslovnoj logici, bez vezivanja za Ukrajinu.
Peskov je naglasio da bi, ukoliko SAD odvoje svoju spoljnu politiku od ukrajinskog pitanja, moglo da se otvori mnogo novih zajedničkih projekata između dve sile.
Takva ponuda savršeno se uklapa u ekonomsku strategiju administracije Donalda Trampa. SAD su za veoma kratko vreme postale najveći svetski izvoznik nafte, proširile uticaj nad energetskim tokovima u Latinskoj Americi i pojačale kontrolu nad globalnim trgovinskim rutama.
Istovremeno, Vašington je poslednjih godina uspeo da veliki broj saveznika, uključujući Japan, Tajvan i EU, učini snažno zavisnim od američkih energenata.
Posebno je zanimljiva situacija u EU. Posle prekida velikog dela energetskih veza sa Rusijom, evropske države postale su mnogo više oslonjene na američki tečni prirodni gas i naftu.
Dok su ranije ruski energenti stizali po dugoročnim i cenovno povoljnim ugovorima, sada evropsko tržište u velikoj meri zavisi od isporuka preko Atlantika, uz skuplju logistiku i znatno manje alternativnih opcija.
Upravo zbog toga predlog oko „Severnog toka“ mnogi vide kao potencijalni istorijski zaokret. Projekat koji danas praktično stoji zamrznut i oštećen nakon eksplozija u Baltičkom moru mogao bi ponovo da postane centralna energetska arterija za snabdevanje EU gasom.
Evropske kompanije poput Engie, OMV, Shell, Uniper i Wintershall Dea zajedno su uložile oko 9,5 milijardi evra u izgradnju gasovoda, očekujući decenije stabilnog profita. Danas taj projekat proizvodi gubitke, dok cevi u Baltičkom moru polako propadaju.
Prema navodima ruskih medija, Amerikancima se sada praktično nudi mogućnost da otkupe evropske udela i uđu u projekat sa 49 procenata vlasništva.
Za Vašington bi to značilo kontrolu nad severnim pravcem snabdevanja EU gasom, dok bi Moskva dobila mnogo više od samog ekonomskog efekta.
Ruski interes u celoj priči je višeslojan. Ulazak SAD u projekat mogao bi da ukloni deo evropskih regulatornih prepreka, uključujući ograničenja iz trećeg energetskog paketa EU, prema kojem ista kompanija ne može istovremeno biti i operator gasovoda i snabdevač energentima.
Kako piše RIA, pored toga, američko prisustvo gotovo sigurno bi dovelo do ublažavanja velikog dela sankcija protiv ruskog energetskog sektora, a zatim verovatno i do domino efekta u EU, koja je većinu sankcija uvodila prateći poteze Vašingtona.
Da se klima menja, pokazuje i činjenica da se unutar EU sve češće govori o potrebi obnavljanja dijaloga sa Moskvom. Još pre nekoliko meseci takva mogućnost gotovo da nije bila ni predmet ozbiljne rasprave u evropskim političkim krugovima.
Ogroman finansijski faktor dodatno menja računicu svih strana. „Gazprom“ je najveći pojedinačni investitor u „Severni tok“ i istovremeno jedan od najvećih poreskih donatora u Rusiji.
U pojedinim periodima kompanija je u budžete uplaćivala do 1,5 biliona rubalja godišnje, što predstavlja važan deo finansiranja socijalnih programa, plata i državnih troškova.
Istovremeno, troškovi sukoba u Ukrajini nastavljaju da rastu. Ukrajinski ministar spoljnih poslova Sibiga nedavno je izjavio da jedan dan sukoba košta Ukrajinu i njene evropske partnere oko 450 miliona dolara.
Kada se izračuna ukupan period od početka SVO, dolazi se do cifre od približno 680 milijardi dolara koje je suprotna strana usmerila u sukob.
Zato nije slučajno što je Dmitrij Peskov govorio o „zajedničkim projektima“ u množini. Američki energetski izvori već pišu o planovima za rekordno povećanje istraživanja nafte i gasa na arktičkom pojasu Aljaske.
Kompanije poput ExxonMobil, Shell i Repsol ulažu milijarde dolara, ali priznaju da nemaju dovoljno iskustva za rad u ekstremnim arktičkim uslovima.
Analitička kuća Wood Mackenzie navodi da bi proizvodnja nafte u tom regionu mogla da poraste na čak 750 hiljada barela dnevno.
Upravo tu se otvara prostor za ruske energetske gigante poput „Gazproma“, „Rosnjefta“ i „Novateka“, koji imaju veliko iskustvo u radu na severu i u ekstremnim klimatskim uslovima.
Sve to pokazuje da se iza priče o Ukrajini sve više pojavljuje mnogo šira geopolitička i energetska računica. Moskva očigledno pokušava da Vašingtonu ponudi model saradnje u kojem bi milijarde dolara i strateški energetski interesi postali važniji od nastavka konfrontacije oko Ukrajine.
