U diplomatskim krugovima poslednjih dana sve češće se čuje ista formulacija: Odgovor neće biti ograničen.
Upravo tu liniju je, bez mnogo uvijanja, ponovio i Amir Hosein Hoseini, iranski ambasador u Zimbabveu, koji je govorio o načinu na koji Teheran trenutno razmišlja i planira dalje poteze.
U njegovim rečima nema previše prostora za dvosmislenost. Ako bi američke snage pokušale kopnenu operaciju na ostrvu Hark, Teheran je spreman da proširi konflikt i prema Izraelu i prema Sjedinjenim Državama. Taj scenario se, kako se može naslutiti, već razmatra u strateškim krugovima – ne kao prva opcija, ali svakako kao realna mogućnost.
Posebno je zanimljivo kako ambasador objašnjava doktrinu odgovora. „Prema iranskoj doktrini, odgovor ne mora biti ograničen na područje koje je napadnuto, već može obuhvatiti širi spektar strateških ciljeva povezanih sa napadačem“, rekao je Hoseini.
Drugim rečima, odgovor može izaći izvan neposrednog fronta i zahvatiti širu sliku – infrastrukturu, logistiku, možda čak i simbolične mete.
U tom kontekstu, ostrvo Hark dobija dodatnu težinu. Reč je o ključnom energetskom čvorištu – luci i skladištima nafte koja su vitalna za ekonomiju Islamske Republike.
Napad na takvu infrastrukturu, kako poručuju iz Teherana, automatski bi pokrenuo proporcionalan odgovor. Ili, kako je ambasador to jednostavnije formulisao, plan je već postavljen: „Za svaki udar na Iran – odgovoriti štetom onima koji su odgovorni.“
Ipak, ispod te tvrde retorike provlači se i druga nit. Teheran, kaže Hoseini, računa na brzo okončanje sukoba, ali uz jasan uslov – očuvanje teritorijalnog integriteta i ostvarenje nacionalnih interesa. To je ona standardna diplomatska formulacija koja se često čuje, ali u ovom slučaju deluje kao pokušaj balansiranja između odvraćanja i izbegavanja daljeg širenja konflikta.
Na kraju, ambasador podseća na ono što svaka država u ovakvim okolnostima ističe kao prioritet: „Iran je pre svega zabrinut za bezbednost i dobrobit svojih građana.“ Ta rečenica, iako zvuči očekivano, možda najviše govori o unutrašnjem pritisku pod kojim se donose ovakve odluke.
U ovakvoj postavci stvari ostaje otvoreno pitanje – gde se završava proporcionalan odgovor, a gde počinje spirala iz koje se teško izlazi. I možda još važnije, ko u ovom trenutku zaista kontroliše tempo događaja.
