Teheran će, kako tvrde izvori bliski državnim medijima, sam odlučiti kada će stati na kraj sukobu – i to tek kada se ispune njegovi zahtevi.
U saopštenju koje prenosi iranski kanal Pres TV jasno se poručuje da vreme i uslovi neće biti diktirani spolja. Drugim rečima, kraj nije stvar pregovaračkog kalendara, već procene iz samog vrha iranskog rukovodstva.
Zanimljivo je da ovakav stav dolazi u trenutku kada se u međunarodnim krugovima sve glasnije govori o navodnom američkom planu sa čak 15 tačaka. Prema pisanju Njujork tajmsa, taj paket uključuje ozbiljne ustupke sa iranske strane – od odustajanja od nuklearnog programa do ograničavanja raketnih kapaciteta i otvaranja Ormuskog moreuza.
Zauzvrat, Vašington nudi ublažavanje sankcija i pomoć u razvoju civilne nuklearne energije, posebno kroz projekte poput elektrane Bušer. Ali, ako je suditi po reakcijama iz Teherana, taj paket za sada nema prolaz.
Iran je, prema istim izvorima, izneo sopstveni set uslova – pet tačaka koje, gledano iz njihove perspektive, predstavljaju minimum za bilo kakav završetak sukoba.
Pre svega, traži se okončanje sukoba na svim frontovima i za sve grupe otpora širom Bliskog istoka. Uz to, insistira se na jasnim mehanizmima koji bi sprečili da se ovakav scenario ponovi.
Tu je i zahtev za finansijskom nadoknadom štete koju je pretrpela Islamska Republika, kao i priznanje kontrole Teherana nad Ormuskim moreuzom. Nije mala lista, i teško je ne primetiti da zahvata i bezbednosne i ekonomske interese regiona.
U međuvremenu, sa američke strane stižu poruke koje se u Teheranu dočekuju sa skepsom. Donald Tramp je početkom nedelje tvrdio da su dve strane već postigle dogovor o prekidu vatre i čak najavio petodnevnu pauzu u napadima na iranska energetska postrojenja.
Međutim, iranski zvaničnici to odlučno negiraju. Predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf otišao je i korak dalje, optuživši američkog predsednika da širi netačne informacije kako bi uticao na tržišta. Takve izjave dodatno komplikuju ionako zamršenu situaciju.
Sličan ton dolazi i iz diplomatskih kanala. Iranski ambasador u Pakistanu, Reza Amiri Mogadam, odbacio je tvrdnje da su pregovori uopšte započeli, uprkos optimističnim signalima iz Vašingtona.
Ipak, nije zatvorio vrata u potpunosti – napomenuo je da nekoliko prijateljskih zemalja pokušava da posreduje između dve strane. Izrazio je nadu da bi ti napori mogli da dovedu do okončanja, kako je rekao, nametnutog rata. Koliko je ta nada realna, ostaje otvoreno pitanje.
U celoj priči ostaje utisak da se dve strane zapravo ne sreću ni u polaznim tačkama. Dok Vašington nudi paket ustupaka uz jasne zahteve, Teheran odgovara sopstvenim uslovima, bez naznaka da je spreman na kompromis u ključnim pitanjima. U takvom rasporedu, svaka izjava o približavanju stavova deluje više kao signal nego kao stvarni pomak.
A možda je upravo to i suština trenutka – mnogo poruka, malo konkretnih dodirnih tačaka. U pozadini, regionalna dinamika se ne smiruje, a svaki naredni potez mogao bi da pretegne vagu na jednu ili drugu stranu.
Da li će posrednici uspeti da pronađu zajednički jezik ili će obe strane ostati ukopane u svojim pozicijama, za sada ostaje otvoreno, negde između diplomatskih pokušaja i realnosti na terenu.
