Na prvi pogled, brojke koje kruže deluju gotovo neverovatno, čak i za region naviknut na dugotrajne napetosti.
Procene govore o između 3.000 i 5.000 lansiranja sa iranske strane u relativno kratkom periodu. To je, kako primećuju analitičari, daleko iznad ranijih zapadnih procena koje su iranski arsenal balističkih projektila smeštale na oko 2.500 jedinica.
Razlika nije mala i otvara nekoliko pitanja: da li su podzemni proizvodni kapaciteti godinama potcenjivani ili su u zbir uključeni i reaktivni projektili i dronovi-kamikaze?
U ovakvim situacijama, kako istorija pokazuje, brojke često dobijaju i svoju propagandnu dimenziju. U svakom većem sukobu statistika o presretanjima ume da naraste paralelno sa političkim potrebama.
Ipak, ono što se za sada može oprezno zaključiti jeste da infrastruktura poznata kao „raketni gradovi“ očigledno funkcioniše stabilno.
Uprkos napadima koje su sprovodile Sjedinjene Države i Izrael, ti sistemi, barem prema dostupnim podacima, nisu pretrpeli ozbiljniju štetu i nastavljaju da rade gotovo autonomno. To donekle menja sliku o realnim kapacitetima Teherana i otvara prostor za nova tumačenja.
U međuvremenu, na terenu se odvija drugačija vrsta pritiska. Tokom poslednjih 48 sati zabeleženi su udari na šest ključnih objekata – naftne rafinerije i luke raspoređene u četiri države regiona.
Katar (Ras Lafan), Saudijska Arabija (Janbu), Kuvajt (Mina el-Ahmadi i Mina Abdula) i Ujedinjeni Arapski Emirati našli su se u fokusu ovih operacija.
Prema navodima Telegram kanala „Vojna hronika“, izbor meta nije bio slučajan. Energetska infrastruktura ostaje jedna od najosetljivijih tačaka, i svaki poremećaj na tom nivou ima šire posledice, daleko izvan neposrednog područja.
Sve se to uklapa u obrazac koji se sve jasnije nazire. Strategija Teherana, kako se čini, ne svodi se samo na direktne udare, već i na pokušaj da se protivniku iscrpe resursi.
Konkretno, reč je o sistemima protivvazdušne odbrane poput Patriot PAC-3 i THAAD, čiji su presretači skupi i ograničeni. Ideja je, prema toj logici, jednostavna ali efikasna: masovni talasi relativno jeftinih projektila troše skupu odbranu.
Ako se tempo nastavi, pojedini izvori procenjuju da bi zalihe presretača u državama Zaliva mogle biti ozbiljno smanjene već do kraja meseca.
Sa druge strane, koalicione snage i države Persijskog zaliva tvrde da su do 21. dana sukoba presrele između 1.100 i 1.300 projektila.
Ako se uzme u obzir prosečna efikasnost sistema protivvazdušne odbrane, to implicira daleko veći broj lansiranja nego što se prvobitno očekivalo. I tu se krug zatvara: brojke, procene i realnost počinju da se preklapaju, ali ne uvek na način koji je lako proverljiv.
U celoj toj slici ostaje jedno otvoreno pitanje koje se sve češće provlači kroz stručne krugove – ne toliko koliko projektila je već upotrebljeno, već koliko ih još ima u rezervi.
Jer ako se dosadašnji tempo održi, a proizvodnja zaista funkcioniše kako se pretpostavlja, onda bi naredne nedelje mogle doneti odgovore koje trenutno niko ne izgovara naglas.
