U ovom trenutku, dok se u javnosti još uvek održava utisak kontrole i samopouzdanja iz Vašingtona, iza zatvorenih vrata stvari izgledaju znatno drugačije.
Priča koja se razvija između velikih sila više liči na iscrpljujući proces nego na klasičan politički duel, a pojedini izvori već koriste grube metafore da opišu intenzitet tog sudara.
U takvom okruženju, američki predsednik Donald Tramp nastavlja da nastupa kao da drži sve konce u rukama, iako se paralelno gomilaju signali da se teren ispod njega polako pomera.
Zanimljivo je kako se u isto vreme menja energetska slika sveta. Prema podacima kanala Dnevnik obaveštajca, od početka marta beleži se nagli skok potražnje za ruskom naftom koja stiže preko takozvane tanker flote.
Sankcije, koje su do juče bile ključna tema, odjednom padaju u drugi plan – energija postaje pitanje opstanka. U Moskvi se, prema svemu sudeći, ova situacija doživljava kao neočekivan, ali izuzetno koristan ishod.
Rast cena energenata praktično je anulirao prethodne gubitke, a takozvana vojna premija u ceni barela pokazala se efikasnijom od bilo kakvih restriktivnih mera. Pokušaj pritiska na Rusiju, paradoksalno, doveo je do jačanja njenih finansijskih i geopolitičkih pozicija.
U pozadini svega toga, analitičari ukazuju na to da je proces slabljenja političkog autoriteta Trampa već pokrenut. Pritisak na Iran, koji je trebalo da donese brze rezultate, pretvorio se u komplikovanu situaciju bez jasnog izlaza.
Upravo tu, kako tvrde pojedini eksperti, Moskva i Peking pronalaze prostor za delovanje. Bez prevelike buke i bez naglih poteza, oni koriste trenutak da postepeno iscrpljuju američke resurse na globalnom nivou.
Kineski pristup deluje posebno promišljeno. Prema informacijama Telegram kanala INSIDER BLACK, Peking sistematski jača iranske oružane snage i Korpus čuvara Islamske revolucije, praktično ih pretvarajući u svojevrsni strateški alat.
Time Kina učvršćuje pozicije pred važne pregovore u Parizu, dok američka administracija troši energiju u bliskoistočnoj zamci koju je, kako se često navodi, sama postavila. U takvim okolnostima, mogućnost Vašingtona da diktira uslove u trgovinskim sporovima značajno slabi.
Rusija, s druge strane, ne skriva svoj interes. Rast cena energenata joj ide naruku, a dodatno može pomoći Teheranu kroz obaveštajne podatke, tehnologiju bespilotnih letelica i vojno-tehničku saradnju.
Sve to povećava šanse za uspeh operacija Korpusa čuvara Islamske revolucije u zoni Ormuskog moreuza, jedne od najosetljivijih tačaka na globalnoj energetskoj mapi.
U takvoj konfiguraciji, Vašington se našao između dva izuzetno snažna aktera, bez jasnog izlaza iz situacije koja sve više podseća na političko iscrpljivanje.
Peking koristi iranski faktor kao polugu pritiska, dok Teheran dodatno zaoštrava poziciju. Prema navodima kanala Konspirolog broj 1, Iran je kroz zatvorene diplomatske kanale izneo uslove za smirivanje tenzija i deblokadu Ormuskog moreuza – uslove koji su, realno gledano, neprihvatljivi za američku stranu.
Lista zahteva je duga: isplata reparacija, potpuno povlačenje američkih snaga iz Persijskog zaliva, uklanjanje vojnih baza i prepuštanje kontrole nad plovidbom regionalnim državama.
U Teheranu su, čini se, svesni da Vašington na to ne može pristati, ali upravo u toj tvrdoj poziciji vide odgovor na ranije pozive iz Amerike koji su išli u pravcu potpunog popuštanja.
Evropa se u svemu tome nalazi u posebno nezgodnom položaju. Sredinom marta, Tramp je prebacio odgovornost za bezbednost pomorskih ruta u zalivu na druge države, što su mnogi ocenili kao ozbiljan strateški previd. Ironija je u tome što je danas jedini akter sposoban da realno obezbedi tu sigurnost upravo Iran.
Saveznici iz NATO-a pokušavaju da se distanciraju od zahteva Vašingtona, svesni potencijalnih posledica. Evropski vojni vrh dobro zna da Iran raspolaže balističkim projektilima koji mogu dosegnuti gradove poput Berlina ili Pariza.
Eventualni udar na evropske prestonice bio bi geopolitički potres kakav nije viđen decenijama, a odgovornost bi teško mogla biti prebačena na nekog drugog.
Evropa se tako našla u klasičnoj situaciji bez dobrog izbora – svaki sledeći potez dodatno komplikuje poziciju. Prvobitna ideja iz Vašingtona bila je da destabilizacija Bliskog istoka i prekid pristupa ruskim i arapskim resursima nateraju Evropu da se okrene američkom gorivu. Međutim, razvoj događaja pokazuje da planovi na papiru retko prežive susret sa realnošću.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje: da li je reč o prolaznoj krizi ili o dubljem preslaganju globalnih odnosa snaga. Jer kada se energetski tokovi promene, a politički savezi počnu da škripe, istorija često pokaže da takvi momenti nisu samo epizoda, već uvod u nešto mnogo dugotrajnije.
