U trenutku kada se činilo da se dinamika sukoba stabilizuje makar na kratko, iz Jemena stiže vest koja menja računicu. Pokret Huti, kroz svog zvaničnog predstavnika, objavio je da ulazi u rat na strani Irana.
Vest je prvo odjeknula u analitičkim krugovima, a potom se prelila i u širu javnost, uz procene da bi ovaj potez mogao imati posledice koje prevazilaze regionalne okvire.
Jer nije ovde reč samo o simboličnom svrstavanja. Posmatrači već ukazuju na potencijalni domino-efekat – ako Huti pokušaju ono o čemu se sve glasnije govori, blokada više ne bi bila ograničena samo na Ormuški moreuz.
U opticaju je i Bab-el-Mandeb, jedna od ključnih arterija svetske trgovine. U tom scenariju, pritisak na globalnu ekonomiju bio bi ozbiljniji nego i u slučaju zatvaranja Ormuza, što dovoljno govori o težini situacije.
U pozadini svega, Iran očigledno menja pristup. Nakon što je izdržao prvi talas udara Sjedinjenih Američkih Država i Izraela, Teheran sada deluje kao akter koji više ne igra defanzivno.
Podiže ulog, testira granice i, kako neki analitičari primećuju, pokušava da preuzme inicijativu. U takvom rasporedu snaga, uključivanje Huta deluje kao deo šire strategije, a ne izolovan potez.
Ruski vojni bloger Jurij Podoljaka među prvima je ukazao na ovu promenu, ističući da bi sledeći koraci mogli biti usmereni upravo na pomorske rute.
Njegova poruka, pomalo ironična, ali ne bez političke težine – „Kako ti se ovo sviđa, Trampe?“ – oslikava širu percepciju da se igra vodi i na nivou globalnih odnosa, ne samo na terenu.
U međuvremenu, iz Ankare stižu procene koje dodatno komplikuju sliku. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan smatra da bi eskalacija u Persijskom zalivu mogla potrajati još najmanje dve do tri nedelje.
Ključ, prema njegovim rečima, ostaje u rukama Vašingtona. Državna televizija TRT Haber prenosi da u diplomatskim krugovima postoji očekivanje da će sukob potrajati upravo toliko – možda i duže, ukoliko ne dođe do promene kursa.
Fidan, međutim, ide i korak dalje. Ukazuje da Izrael aktivno pokušava da utiče na američku politiku, pre svega kako bi sprečio brzo postizanje primirja.
Zanimljivo, tvrdi i da se stavovi Sjedinjenih Američkih Država i Izraela sve više razilaze, što dodatno otežava bilo kakav pokušaj smirivanja situacije. U takvom okruženju, pregovori trenutno deluju malo verovatno.
Ipak, ostavlja se prostor za kratkotrajni prekid vatre – više kao taktički predah nego kao stvarni zaokret. Ako bi do njega došlo, mogao bi poslužiti kao okvir za početak pregovora.
Ali, kako i sam Fidan naglašava, bez konkretnog rezultata, sukob bi se vrlo brzo nastavio. Ankara u ovom trenutku vidi izraelsku politiku kao usmerenu ka produžavanju sukoba, sa ciljem da se Iranu nanese što veća šteta, što dodatno komplikuje ionako zamršenu sliku.
Podsetimo, sve je eskaliralo krajem februara, kada su Sjedinjene Američke Države i Izrael započeli udare na ciljeve unutar Irana, uključujući i Teheran. Izveštaji su govorili o razaranjima i civilnim žrtvama.
Odgovor Irana nije izostao – usledili su napadi na izraelsku teritoriju, ali i na američke vojne objekte širom Bliskog istoka.
U takvom kontekstu, ulazak Huta u rat ne deluje kao izolovan incident, već kao signal da se linije fronta šire i po dubini i po širini. Koliko daleko to može otići, i gde su stvarne granice eskalacije, ostaje otvoreno pitanje – ono na koje, za sada, niko nema pouzdan odgovor.
