Prema analizi objavljenoj u Foreign Affairs, Sjedinjene Države bi do 2028. godine mogle da preuzmu kontrolu nad Grenlandom – tiho, bez formalne kupovine ili vojnog preuzimanja, ali uz duboko preoblikovanje političke i ekonomske stvarnosti ostrva.
Autor teksta, direktor istraživanja Evropskog saveta za međunarodne odnose Džeremi Šapiro, taj scenario opisuje kao „uverljiv, ali ne i neizbežan“, uz jasnu napomenu da je tekst napisan upravo da bi se takav ishod sprečio.
U središtu te hipotetičke projekcije nalazi se ideja da Vašington ne bi išao putem otvorene sile. Naprotiv, kontrola bi se uspostavljala postepeno – kroz ulaganja, infrastrukturne projekte i administrativne dogovore.
Šapiro taj proces naziva „geo-osmozom“, novom vrstom imperijalizma 21. veka u kojoj se suverenitet širi bez klasične primene sile, ali sa vrlo opipljivim posledicama.
Prema scenariju, Bela kuća bi pokrenula projekat pod nazivom „Inicijativa strateškog preraspoređivanja Severa“. Već u maju 2026. godine bilo bi izdvojeno 10 milijardi dolara za modernizaciju infrastrukture Grenlanda i eksploataciju njegovih prirodnih resursa.
Vašington bi delovao indirektno, preko privatnih konzorcijuma i izvođača, koji bi gradili puteve, aerodrome i digitalnu infrastrukturu. Zauzvrat, lokalne vlasti bi se obavezivale na određene ugovorne aranžmane. Na papiru, Grenland bi i dalje ostao deo Danske, ali bi u praksi postao funkcionalno vezan za Sjedinjene Države.
Otpor takvom razvoju događaja među stanovnicima ostrva ne bi izostao. Većina građana Grenlanda, prema Šapiru, protivi se priključenju SAD. Ipak, deo političke elite mogao bi da prihvati američke ponude, pre svega zbog dugotrajnog nezadovoljstva odnosom Kopenhagena prema ostrvu, koji se doživljava kao paternalistički, ali i zbog ograničenih budžetskih mogućnosti Danske.
U toj logici, scenario predviđa da bi do oktobra 2027. godine parlament Grenlanda mogao da proglasi privremenu autonomiju i takozvani „prelazni period suvereniteta“. Ubrzo nakon toga, Sjedinjene Države bi otvorile „vojno-civilne koordinacione centre“ u Nuuku i još tri grada.
Sledeći korak bio bi predlog da se zaključi Sporazum o slobodnoj asocijaciji – Compacts of Free Association, model koji Vašington već primenjuje sa pojedinim manjim državama u Pacifiku.
Reakcije međunarodnih aktera, prema ovom viđenju, bile bi oštre u tonu, ali ograničene u delovanju. Danska bi povukla svog ambasadora iz Vašingtona. Evropska unija bi osudila poteze SAD kao kršenje međunarodnog prava, ali bi se zadržala na „praćenju situacije“, bez konkretnih koraka. Istovremeno, Kina i Rusija bi, smatra Šapiro, ovakav razvoj događaja shvatile kao presedan.
Interesovanje Donalda Trampa za Grenland nije nova stvar. Još tokom prvog predsedničkog mandata pominjao je mogućnost da SAD kupe ostrvo od Danske, ali su tu ideju odbacili i Kopenhagen i vlasti Grenlanda, uz jasnu poruku da „Grenland nije na prodaju“.
Po povratku u Belu kuću, Tramp je ponovo izjavio da Sjedinjene Države treba da poseduju Grenland, tvrdeći da je ostrvo „okruženo“ ruskom i kineskom flotom. Danska premijerka Mete Frederiksen tada je upozorila da bi pokušaj SAD da silom preuzmu Grenland značio kraj NATO-a, podseća RBK.
Šapirov tekst, iako hipotetičan, otvara niz neprijatnih pitanja o granicama uticaja, o tome kako izgleda moć u svetu u kojem se teritorije ne osvajaju tenkovima, već ugovorima, kablovima i budžetskim linijama.
Koliko je takav scenario realan, a koliko služi kao upozorenje, ostaje da se vidi. Ono što je sigurno jeste da se sever više ne posmatra kao periferija – i da će rasprava o Grenlandu tek dobijati na težini.
