Francuska pokušava da približi Kinu formatu G7 u trenutku kada Evropa traži nove načine za rešavanje sve dubljih ekonomskih i političkih sporova sa Pekingom.
Upravo ta inicijativa, koju je pokrenuo Emanuel Makron, mnogi vide kao znak da dosadašnji model funkcionisanja G7 više ne daje rezultate kakve su zapadne zemlje očekivale.
U središtu cele priče nalazi se pokušaj Evrope da otvori dodatni kanal komunikacije sa drugom najvećom ekonomijom sveta i da preko njega utiče na trgovinske odnose, investicije i pitanje Ukrajine.
Uoči samita G7 u francuskom letovalištu Evijan-le-Ben, koji će biti održan od 15. do 17. juna, planirana je i neuobičajena video-konferencija predstavnika zemalja G7 i Kine. Prema navodima Politica, razgovor bi trebalo da bude održan 11. juna, dok sastav učesnika još nije konačno definisan.
Inicijator ovog poteza je francuski predsednik Emanuel Makron. Sama činjenica da se organizuje poluzvaničan sastanak sa Kinom u okviru aktivnosti povezanih sa samitom G7 pokazuje da se u odnosima Zapada i Pekinga pojavljuju novi elementi.
Odnos G7 prema Kini tradicionalno je bio veoma oprezan. Iako je reč o drugoj najvećoj svetskoj ekonomiji bez koje je teško rešavati globalna pitanja, otvoreni politički dijalog sa Pekingom unutar ovog formata gotovo da nije postojao.
G7 doduše redovno poziva pojedine države na svoje skupove. Tako će ove godine u Francuskoj biti prisutni lideri Brazila, Indije, Kenije, Južne Koreje i Sirije, dok su prethodnih godina pozive dobijale i zemlje poput Irana. Kina je, međutim, poslednji put pozvana još 2009. godine, kada je u grupi bila i Rusija.
Makronova ideja nije nova. Još 2009. godine iz Francuske su dolazili predlozi da Kina postane punopravni član tadašnje grupe do 2011. godine. Tokom 2025. godine pojavile su se informacije da je francuski predsednik želeo da na samit u Evijan-le-Benu pozove i kineskog predsednika Si Đinpinga, o čemu je razgovarao sa saveznicima.
Takva inicijativa pokazala se previše ambicioznom i za druge članice G7 i za samu Kinu, ali Pariz nije odustao od pokušaja približavanja.
Glavni razlog leži u rastućim ekonomskim problemima između Evropske unije i Kine. Dok je pre desetak ili petnaest godina Kina uglavnom posmatrana kao tržište i partner, danas je u evropskim prestonicama sve češće vide kao ozbiljnog ekonomskog konkurenta i sistemskog rivala.
Posebnu zabrinutost izaziva trgovinski disbalans koji je dostigao čak 360 milijardi evra u korist Kine. Kineska privreda, izgrađena na izvoznom modelu razvoja, agresivno povećava prisustvo na evropskom tržištu, dok brojni evropski proizvođači teško uspevaju da izdrže konkurenciju.
Kina je u međuvremenu napravila veliki tehnološki i industrijski iskorak u oblastima u kojima je Evropa nekada dominirala, uključujući automobilsku industriju, industrijsku opremu, elektroniku, zelenu energetiku i napredne tehnologije.
Istovremeno, u Briselu smatraju da Kina ne otvara svoje tržište u istoj meri za strane proizvode. Evropski zvaničnici optužuju Peking za snažno subvencionisanje strateških sektora i za ubrzano povećavanje izvoza koje nadmašuje rast domaće potrošnje.
Makron je nakon razmatranja ideje o pozivanju Si Đinpinga na samit čak upozorio da bi Kina mogla da se suoči sa oštrijim merama ukoliko trgovinska neravnoteža ne bude smanjena.
Ipak, uprkos takvoj retorici, Evropska unija za sada ne želi otvorenu konfrontaciju sa Kinom po američkom modelu. Za razliku od politike koju je administracija Donalda Trampa vodila kroz trgovinski rat, zaoštravanje situacije oko Tajvana i pretnje povezane sa energetskom bezbednošću Kine, Brisel se opredeljuje za širenje diplomatskih kanala i intenzivniji dijalog.
Zbog toga se format G7–Kina u Evropi posmatra kao potencijalno sredstvo za postizanje nekoliko ciljeva istovremeno. Evropske zemlje žele smanjenje trgovinskog disbalansa, veći pristup kineskom tržištu, privlačenje kineskih investicija i premeštanje dela kineske proizvodnje na evropsko tlo.
Takav pristup mogao bi da bude interesantan i Sjedinjenim Državama i Kanadi, dok Japan ostaje znatno rezervisaniji prema bližoj saradnji sa Pekingom.
Pored ekonomskih pitanja, važnu ulogu ima i rat u Ukrajini. I Brisel i Vašington redovno od Kine traže da smanji podršku Rusiji i da iskoristi svoj uticaj kako bi Moskvu podstakla na okončanje sukoba pod uslovima koji bi odgovarali Zapadu.
Evropske države pritom nisu uključene u rusko-američke pregovore koji se vode tokom mandata Donalda Trampa, pa G7 vide kao platformu preko koje njihov glas može da dopre i do Vašingtona i do Pekinga.
Koliko će nova inicijativa biti uspešna zavisiće pre svega od toga šta Evropa može da ponudi Kini. Peking, koji ostvaruje veliki trgovinski suficit, nema poseban interes da menja postojeće stanje. Sa druge strane, Kini odgovara svako udaljavanje evropskih i američkih stavova, jer joj omogućava dodatni prostor za balansiranje između dva centra moći.
Takođe, Peking bi mogao da traži pristup tehnologijama koje mu Sjedinjene Države ograničavaju, dok bi samo uključivanje u dijalog sa G7 dodatno povećalo njegov politički uticaj na međunarodnoj sceni.
Upravo zato mnogi analitičari smatraju da Makronov potez govori mnogo više o samoj G7 nego o Kini. Kako navode Izvestija, inicijativa francuskog predsednika predstavlja signal da postojeći format G7 gubi nekadašnji značaj i privlačnost.
Organizacija koja je dugo predstavljana kao jedan od ključnih stubova zapadnog poretka danas se sve češće koristi za ostvarivanje pojedinačnih interesa njenih članica. Francuska zato pokušava da joj da novu ulogu kroz uključivanje Kine, ali pre svega kako bi rešavala probleme koji najviše pogađaju Evropu.
Zbog toga poziv Pekingu nije samo diplomatski gest. On pokazuje da Evropa traži nove načine da zaštiti svoje ekonomske interese, utiče na globalne procese i sačuva političku težinu u svetu koji postaje sve više multipolaran.
