Leti su me roditelji slali da posetim svoju baku i deku. Tada sam imao oko osam godina – šta može biti bolje za dete u mojim godinama, poput rekreacije na otvorenom?
Prabaka je živela u istoj kući. Kuća je bila mala. Deda i baka su spavali na poslednjem spratu, a moja prabaka i ja smo bili u prizemlju. Uprkos poodmaklim godinama, moja prabaka je bila puna snage i energije.
Spavali smo na susednim krevetima u maloj sobi sa grejalicom. Imao sam takvu naviku, ili se to događalo samo od sebe, da se noću otkrivam.
Moja prabaka je ustajala nekoliko puta svake noći, ne bi li me pokrivala. Budio bih se, međutim, čim sam bio potpuno pod toplim pokrivačem, odmah bih zaspao.
Godinu dana kasnije, zimi, iz sela su stigle strašne vesti: naša prabaka je umrla. Tog leta su me roditelji, kao i uvek, poslali da udahnem svež vazduh. Nisam hteo da idem, jer je kuća bila prazna bez moje prabake. Nisam dobro razumeo šta je smrt. Samo sam znao da je nema.
Prve noći sam se probudio, jer je neko naglo izvukao pokrivač ispod mene i pokrio me. Ova akcija mi je bila toliko poznata da na nju nisam ni obraćao pažnju.
Međutim, nakon ležanja i razmišljanja, shvatio sam da jednostavno nema nikoga ko bi to mogao da uradi. Baka i deka čvrsto spavaju (to je potvrdilo njihovo glasno hrkanje odozgo), a u sobi nema nikoga osim mene. Stisnut ispod pokrivača i ostavljajući sebi malu pukotinu za vazduh, tresao sam se od straha i plašio se da čak i udahnem.
Ujutro sam više puta pitao baku da li je dolazila u moju sobu. Dobio sam negativan odgovor. Tada sam je zamolio da pređe u moju sobu dole.
Ipak, neće biti tako zastrašujuće. Govorio sam joj o tome kako me je prabaka pre pokrivala ćebetom i da me je prethodne noći neko takođe pokrio.
Moja baka nije verovala u misticizam, ali je očigledno prihvatila da tako doživljavam smrt voljene osobe i, ostavivši dedu samog gore, preselila se u moju sobu.
Naredne noći se sve ponovilo. Ponovo su me probudili poznati pokreti koje je moja prabaka pravila svake večeri. Naglo sam se podigao na laktove: baka je tiho i mirno spavala na susednom krevetu.
Da, čak i da je to ona, da li bi bilo moguće za pola sekunde preći sobu (doduše malu) i leći u krevet, kao da se ništa nije dogodilo? Nisam mogao da spavam celu noć. Ležao sam umotan u ćebe i čekao jutro.
Proživevši još nedelju dana u takvom ritmu, mislio sam da ću poludeti. Noću bih plakao u jastuk, probudio baku, a ona bi me smirivala. Posle savetovanja sa roditeljima, deda i baka su me poslali u grad.
Jednostavno nisam mogao da se naspavam i stalno sam ponavljao da me je noću prabaka pokrivala pokrivačem. Niko mi naravno nije verovao, ali odluka da me vrate u grad je doneta.
Čim sam se vratio u stan, sve je prestalo. Istina, morao sam da sedim ceo dan kod kuće sam, nije bilo nikoga sa kim bih šetao, a mama i tata su radili od ranog jutra do kasno u noć. Ali to je bilo bolje nego da se plašim i plačem svake noći. Nakon toga još sedam godina skoro nisam išao u selo.
Kako je vreme prolazilo napustili su nas i baka i deka. Tada sam shvatio koliko sam vremena izgubio zbog dečijih strahova.
Ali prvi put sam prenoćio u ovoj kući tek nakon rođenja drugog deteta. Savršeno razumem da je sada leti gotovo nemoguće sedeti u gradu po vrućini.
Sama kuća bila je trošna, ali čvrsta. Gotovo se nije promenila od mog detinjstva, tako da sada na leto dolazim u selo sa decom i majkom. Nije bilo incidenata kao u detinjstvu. Istina, ponekad tokom sna osećam kako me neko pokriva.
Webtribune.rs
