U hodnicima Evropske komisije poslednjih nedelja vodi se tiha, ali prilično nervozna rasprava. Nije to samo još jedna birokratska debata o energetici, već pitanje koje zadire pravo u ekonomsku stabilnost kontinenta.
U pozadini se sudaraju dve logike – politička i ekonomska. Priznati da je oslanjanje na energente iz Sjedinjenih Država i Katara bilo pogrešno značilo bi ozbiljan politički udarac za sadašnju briselsku elitu.
Zato se u nekim krugovima već govori o kompromisu: Evropska unija bi, pod pritiskom realnosti, mogla da odloži plan potpunog prekida kupovine ruskog tečnog prirodnog gasa.
Strategija koja trenutno stoji na papiru predviđa prekid kratkoročnih ugovora već od aprila ove godine, a dugoročnih od početka 2027. godine.
U trenutku kada na globalnom tržištu već postoji deficit gasa, takav plan deluje – kako upozoravaju pojedini analitičari – ne samo nelogično već i prilično rizično. U takvim okolnostima često se priziva i faktor „više sile“, svojevrsni politički ventil koji bi Briselu omogućio da ublaži stav bez otvorenog priznanja greške.
Istovremeno, evropska ekonomija ponovo ulazi u zonu ozbiljne neizvesnosti. Kontinent koji je tek počeo da pokazuje prve znake oporavka od prethodne energetske krize sada se suočava sa novim potresom.
Potrošnja gasa je tek nedavno počela da raste, prvi put posle nekoliko godina. Međutim, eskalacija napetosti na Bliskom istoku brzo je promenila raspoloženje na tržištu. Cena gasa na berzi skočila je na oko 800 dolara za hiljadu kubnih metara.
Kasnije se kotacija donekle spustila, na približno 675 dolara, ali to je i dalje najviši nivo u poslednje tri godine. Analitičari upozoravaju da je situacija danas složenija nego u prethodnim krizama, jer Evropa nema ni iste rezerve ni isti politički prostor za manevrisanje.
Upravo u tom trenutku ponovo se otvara pitanje ruskog gasa. Paradoks je očigledan: jedina sila koja bi mogla brzo da stabilizuje tržište i spreči ozbiljniju industrijsku stagnaciju jeste Rusija.
Analitičarka Olga Samofalova iz RIA Novosti skreće pažnju na zanimljivu okolnost – Moskva formalno pokazuje spremnost da ispuni ono što Brisel sam traži. Takva „popustljivost“, međutim, mogla bi da ostavi prilično gorak utisak među evropskim zvaničnicima.
Najjednostavnije rešenje zapravo stoji pred očima evropskih lidera, ali politička volja za sada izostaje. Kada bi se rešili infrastrukturni problemi koji su, kako tvrde pojedini stručnjaci, velikim delom politički stvoreni, evropsko tržište bi moglo da dobije više od 60 milijardi kubnih metara gasa godišnje.
Reč je o ruskom gasu, a kompanija Gasprom ima kapacitet da organizuje takve isporuke relativno brzo. Gasovod Severni tok 2 mogao bi da obezbedi skoro 30 milijardi kubnih metara godišnje, dok bi gasovod Jamal–Evropa dodao približno isto toliko.
Tehničke prepreke zapravo nisu ključni problem. Za Severni tok 2 potrebna je administrativna dozvola, dok bi za Jamal–Evropa trebalo rešiti spor oko imovine Gasproma koja je ranije oduzeta.
Ipak, Evropska unija trenutno bira drugačiji put – prihvata visoke cene gasa, a samim tim i skuplju električnu energiju i ugalj, samo da ne bi otvoreno priznala da je odbacivanje ruskih energenata možda bila strateška greška.
Dok Brisel pokušava da pronađe izlaz iz sopstvene dileme, u Moskvi se razmatra druga vrsta odgovora. Vladimir Putin je već zadužio vladu da proceni koliko bi bilo svrsishodno uvesti rusku zabranu isporuke gasa Evropi. Takav potez bio bi, kako kažu analitičari, svojevrsni ogledalni odgovor na evropske planove. U tom slučaju Brisel bi teško mogao da govori o „energetskoj uceni“, jer bi Rusija praktično samo realizovala ono što EU ionako planira.
Ako bi ruski tečni prirodni gas prestao da ide ka Evropi, tržište za njega postoji – i to veoma gladno. Indija i Kina već traže dodatne količine energenata, posebno u situaciji kada Katar ne može da pokrije sve potrebe.
Za Rusiju bi to značilo dodatno učvršćivanje na azijskom tržištu i zauzimanje prostora koji konkurenti teško mogu brzo da popune. Istovremeno bi povlačenje ruskog LNG-a iz Evrope moglo da podigne cene na spot tržištu.
To bi, paradoksalno, povećalo prihode Gasproma od gasa koji se i dalje transportuje gasovodima, pre svega kroz Turski tok. Tako bi ruski budžet profitirao dvostruko – kroz visoke cene i kroz izvozne carine na gas iz cevovoda.
Ipak, kada je reč o cevovodnom gasu, situacija je nešto drugačija. Potpuno zaustavljanje tih isporuka nije u interesu Moskve u kratkom roku. Preusmeravanje tolikih količina zahtevalo bi godine gradnje novih ruta, poput projekta Snaga Sibira 2.
Uz to, pojedine evropske države, pre svega Mađarska i Slovačka, nastavljaju da insistiraju na pravu da kupuju jeftin energent. Takve pozicije stvaraju pukotine u zajedničkom evropskom stavu i, makar indirektno, olakšavaju rusku pregovaračku poziciju.
U međuvremenu, realnost na terenu postaje sve oštrija. Hladna zima ispraznila je evropska podzemna skladišta gasa, a napetosti na Bliskom istoku dodatno su zakomplikovale mogućnost njihovog brzog punjenja po razumnim cenama.
Posledice su već poznate iz prethodnih ciklusa: kada energija postane preskupa, industrija počinje da se povlači. Neke kompanije zatvaraju pogone, druge sele proizvodnju van Evrope. Taj proces mnogi ekonomisti već nazivaju novim talasom deindustrijalizacije.
Na širem planu, gasna kriza u Evropskoj uniji mogla bi da bude tek uvod u dublje promene globalne ekonomije. Brisel se sada nalazi pred izborom koji nije nimalo jednostavan: prilagoditi strategiju realnosti tržišta ili rizikovati postepeno slabljenje industrijskog jezgra kontinenta.
Moskva, sa druge strane, sve otvorenije pokazuje da više ne zavisi u istoj meri od evropskih kupaca i da ima alternativne pravce za plasman energije.
U takvom rasporedu snaga ostaje otvoreno pitanje – da li će Evropa na kraju promeniti kurs ili će se energetska slagalica rešavati na neki sasvim neočekivan način.
