Neke očito boli što je Biković postao ravnopravan deo ruske industrije zabave, što niko, pa ni Trifunović, nije uspeo na Zapadu
Nedavno je Marko Tanasković na sajtu Novi Standard objavio dobar tekst o političkoj (zlo)upotrebi glumaca, a Dimitrije Vojnov je još davno govorio da je pristrasnost tadašnjih (naročito beogradskih) vlasti prema pozorištima rezultat želje da se pridobiju glumci, kojima su stalna zaposlenja u pozorištima najsigurniji izvor prihoda.
Sada je tviteraška rasprava između Sergeja Trifunovića i Miloša Bikovića izazvala neviđenu pažnju, od medijskog naduvavanja i filovanja u osnovi benigne i poluprijateljske prepirke, do često ostrašćenih reakcija na društvenim mrežama.
[adsenseyu1]
Trifunović, koji očito sebe vidi kao simboličkog predvodnika i izvor energije aktuelnih opozicionih protesta, prozvao je Bikovića da ovlašno komentarišući francuske proteste previđa one za koje bi trebalo da bude znatno zainteresovaniji – beogradske.
Miloš Biković dobro primećuje da Trifunovićeva „prozivka“ ima elemente etiketiranja, oslonjenog na Bikovićevo vidljivo prisustvo na ruskoj kulturnoj sceni. Naravno, svi su se setili da je Bikovićev ulaz u Rusiju predstavljao Mihalkov, da se fotografisao sa Bogoljubom Karićem, u Moskvi susreo sa Vučićem i, konačno, primio orden od Putina.
DUBLjA PATOLOGIJA
Mediji su reagovali onako kako obično reaguju: sa jedne strane s instinktom da se od svega napravi priča, a s druge strane, ostvarujući nalog za održavanjem utiska nepremostivog (trans)ideološkog konflikta u srpskom društvu, što je očito prvi zadatak na listi planera faze hibridnog rata protiv Srbije koja je upravo u toku. Trifunović u raspravi nastupa agresivno, s punim pravom iskušavajući kolegu da se nedvosmisleno politički izjasni, imlicirajući da njegovo izbegavanje da to uradi prestavlja podršku aktuelnoj srpskoj vlasti.
Ali nisu problem ni mediji ni Trufunović, sve je to samo ono što smo od njih i očekivali. Problem su izlivi mržnje na društvenim mrežama, od kojih oni usmereni protiv Trifunovića imaju prepoznatljiv „botovski“ karakter (nasilnik, narkoman, podriva državu u teškom trenutku i slično), dok oni usmereni protiv Bikovića otkrivaju jednu dublju patologiju, gotovo civilizacijskog karaktera.
Osim banalne ljubomore prema čoveku koji je ostvario ozbiljnu međunarodnu karijeru (ali na „pogrešnoj“ strani sveta) i „građanističkom“ imperativu iz devedesetih da intelektualac obavezno mora da se izjasni protiv režima kojima se pripisuje nedemokratski karakter (šta god sve to značilo u datom trenutku), Biković je ovde kolateralna žrtva antiruske histerije, za koju mnogi i dalje veruju da predstavlja ulaznicu za društvo slobodnih i hrabrih, koje kao takvo, naravno, nikada nije postojalo osim u njihovim glavama i, ništa manje, džepovima solidno popunjenim najpre u partijskim nomenklaturama a kasnije od međunarodnih fondacija.
Transfer Miloša Bikovića u Rusiju je svakako imao značajne političke konotacije, zasnovane na prepoznavanju mogućnosti da se njegov imidž gradi u otelotvorenju izvesnih „konzervativnih“ vrednosti: on je istovremeno nežan ali rodno jasno određen, osećajan ali karakterno stamen, dopadljivog izgleda ali prirodan, uz jednu dozu specifične platonske aseksualnosti koja nije aseksualnost androgina nego u osnovi monogamnog muškarca koji teži mirnom porodičnom životu.
NAJVEĆI GREH
Biković je od početka pokazivao senzibilitet kakav u Srbiji predstavlja novinu, i svojstven je tek nekim pripadnicima generacija rođenih od početka devedesetih naovamo, a u Rusiji već predstavlja prepoznatljiv kulturni tip.
U tom smislu, njegovo lansiranje u orbitu ruskog umetničko-zabavljačkog mejnstrima svakako ima ulogu u povezivanju srpske i ruske kulture na određenim duhovno-moralnim osnovama ukorenjenim u kulturno-civilizacijskom kodu, a koje u Rusiji već neko vreme predstavljaju osnov za izgradnju jedne relativno zaokružene ideologije.
[adsenseyu4]
I što je najvažnije od svega, a što neke očito najviše boli, jeste da je taj transfer zaista uspeo: glumac iz Srbije je postao ravnopravan deo zahtevne ruske industrije zabave, bez potrebe da svojim radom ponižava bilo sebe bilo narod koji predstavlja. Ono što niko, pa ni Sergej Trifunović, nije uspeo na Zapadu, a toliki su pokušavali.
Pa da li je to onaj najveći Bikovićev greh, veći od uspeha koji se ovde – kako to često volimo da kažemo – ne prašta? Da nije samo jedan put za Srbiju, nego da postoje alternative. Ili da ipak jeste samo jedan, ali ne onaj koji vodi tamo gde možemo da budemo samo sluge i robovi, makar i u liku obezličenih malograđanskih kreatura.
Ili da taj put nije zapravo nikakav put, osim u duhu, jedan povratak sebi i onome što bi mogli i trebali da budemo, ovde gde jesmo, do kad jesmo.
Izvor Stanje stvari
