Vašington pokušava da progura američku verziju sporazuma sa Iranom, ali takav pristup mogao bi da izazove novo pogoršanje ionako napete situacije na energetskom tržištu.
U Teheranu otvoreno poručuju da pritisci i vojni udari neće ubrzati dogovor, već mogu dovesti do snažnog rasta cena nafte i novih potresa u regionu.
Povod za oštru reakciju iranske strane bili su raketni udari američkih snaga na manja plovila IRGC-a i određene raketne položaje u Iranu.
Prema navodima iz Teherana, mete nisu predstavljale neposrednu pretnju američkim snagama, već su označene kao potencijalno opasne aktivnosti. Zbog toga se u Iranu ovakvi potezi tumače kao pokušaj da se zemlja primora na prihvatanje sporazuma pod američkim uslovima.
Zvanični predstavnik centralnog štaba vojne komande „Hatam al-Anbija“ Ebrahim Zolfagari upozorio je da bi novi američki udari mogli da izazovu nagli skok cena nafte.
Zolfagari je naveo da američka administracija razume samo jezik sile i poručio da se pripreme za cenu nafte od 200 dolara po barelu. Dodao je i da neće biti sporazuma dok Vašington nastavlja vojne aktivnosti u regionu.
Ključni problem za Belu kuću jeste činjenica da želi brz dogovor, ali ne i kompromis koji bi mogao da izgleda kao ustupak Teheranu. Predsednik Donald Tramp ranije je ovakve napade opisivao kao „blage podsticaje“, što je u Iranu shvaćeno kao potvrda politike pritiska. Američka strana insistira pre svega na pitanjima prolaska kroz Ormuski moreuz i budućnosti iranskog obogaćenog uranijuma.
Britanski The Economist navodi da bi sporazum mogao da produži postojeći prekid vatre za najmanje 60 dana i da uključi nekoliko osnovnih principa: Otvaranje Ormuskog moreuza, ograničenja iranskog nuklearnog programa i ukidanje sankcija prema Teheranu. Međutim, list ističe da i dalje postoje ozbiljna neslaganja između dve strane.
Jedno od najspornijih pitanja jeste zahtev Irana za značajnim ekonomskim koristima odmah po potpisivanju sporazuma. Američki zvaničnici navodno su spremni da dozvole određeni izvoz iranske nafte, ali nisu voljni da odmrznu milijarde dolara iranske imovine niti da naprave dodatne ustupke.
Upravo zbog toga Teheran smatra da vreme radi u njegovu korist. Iran raspolaže instrumentima koji mogu direktno da utiču na globalno tržište energenata. Prema ocenama iz teksta, za ozbiljan rast cena nafte bila bi dovoljna dva poteza: Pooštravanje režima prolaska kroz Ormuski moreuz i ograničavanje slobodnog kretanja brodovima prijateljskih država, kao i napadi na naftnu infrastrukturu regionalnih država koje podržavaju američku politiku.
Dodatnu pažnju izazvala je izjava Ibrahima Rezajia, predstavnika iranske parlamentarne komisije za nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku, koji je vlasnicima „staklenih palata“ poručio da pripreme bunkere. Poruka je protumačena kao upozorenje zalivskim monarhijama poznatim po svojim neboderima od stakla i čelika.
Prema navodima iz članka, čak je i američka obaveštajna zajednica priznala da je Iran obnovio infrastrukturu svojih takozvanih „raketnih gradova“ i da je spreman za eventualnu obnovu udara protiv regionalnih protivnika.
Posledice po Sjedinjene Države već su vidljive. Reuters je ukazao da je u maju indeks potrošačkog poverenja u SAD opao zbog rastućih strahova od inflacije povezane sa sukobom oko Irana. Istovremeno, britanski The Financial Times navodi da su dodatni troškovi američkih građana za gorivo od početka sukoba premašili 40 milijardi dolara.
Pozivajući se na procene Votsonove škole za međunarodne i javne poslove pri Univerzitetu Braun, list navodi da je ukupna šteta za američke potrošače zbog viših cena benzina i dizela dostigla 41,5 milijardi dolara, odnosno oko 316 dolara po domaćinstvu. Profesor političkih nauka Džef Kolgan ocenio je da bi taj novac mogao biti iskorišćen za unapređenje američke transportne infrastrukture.
Kada je reč o Rusiji, rast cena nafte ima i pozitivne i negativne strane. Više cene energenata povećavaju prihode budžeta, koji je za ovu godinu planiran na osnovu cene od 59 dolara po barelu. Tokom aprila cena je dostigla 114 dolara, što je prema navodima iz teksta donelo Moskvi dodatni prihod veći od 6,6 milijardi dolara.
Ipak, dugotrajan rast cena mogao bi da izazove povećanje domaćih cena i poskupljenje uvozne robe. Istovremeno, iskustvo pokazuje da tržište uglavnom pronađe ravnotežu. Nakon aprilskog skoka cena, ruska nafta se vratila u raspon od 90 do 94 dolara po barelu bez značajnijih posledica po unutrašnje tržište.
Autor ukazuje i na primer Kine, koja je tokom prolećnog rasta cena na oko 150 dolara po barelu smanjila kupovinu za nekoliko miliona barela dnevno, nakon čega se tržište stabilizovalo. Takođe se naglašava da upozorenja iz Teherana prvenstveno govore o rastu cena referentnih marki Brent i WTI, dok je ruska nafta Urals pokazala manju zavisnost od političkih događaja.
Zbog toga se procenjuje da Moskvi više odgovara status pouzdanog i predvidivog snabdevača nego kratkoročna korist od ekstremnih tržišnih oscilacija. Upravo zato se ne očekuje da bi Rusija menjala uslove postojećih dugoročnih ugovora čak ni u slučaju ozbiljnijih poremećaja na energetskom tržištu.
Glavna poruka koja se provlači kroz celu priču ostaje ista: Pokušaj Vašingtona da ubrza sporazum sa Iranom pritiskom i demonstracijom sile mogao bi da proizvede upravo suprotan efekat.
Umesto bržeg dogovora, takva strategija nosi rizik novih regionalnih tenzija i snažnog udara na svetsko tržište nafte, sa posledicama koje bi najpre osetile upravo Sjedinjene Države.
