U pravosudnim krugovima već neko vreme se naslućivalo da će ovaj predmet dobiti novu fazu, ali sada je to i formalno potvrđeno.
Viši sud u Negotinu stavio je pečat na optužnicu protiv Dejana Dragijevića i Srđana Jankovića, dvojice osumnjičenih za smrt dvogodišnje Danke Ilić.
Tužilaštvo ide do kraja – predložene su kazne doživotnog zatvora, što samo po sebi govori koliko je slučaj težak i koliko su okolnosti koje ga prate uzdrmale javnost.
Zanimljivo je da je optužnica prošla kroz nekoliko krugova preispitivanja. Apelacioni sud u Nišu dva puta je vraćao predmet, tražeći dodatna razjašnjenja i dopunu istrage. Tek nakon toga, i to uz nalog da o svemu odlučuje potpuno novo sudsko veće, slučaj je stigao pred sud u Negotinu.
Ta proceduralna putanja nije neuobičajena u složenim predmetima, ali ovde dodatno naglašava koliko je pažnje posvećeno svakom detalju.
U samoj optužnici, koja je proširena nakon dopune istrage, Dragijević i Janković terete se za teško ubistvo u saizvršilaštvu. Paralelno s tim, Radoslav Dragijević suočava se sa optužbama za neprijavljivanje krivičnog dela i pružanje pomoći učiniocu nakon izvršenja.
U praksi, to znači da se lanac odgovornosti ne završava na neposrednim izvršiocima, već obuhvata i one koji su, kako se sumnja, učestvovali u prikrivanju tragova.
Prema onome što stoji u spisima, događaji od 26. marta 2024. godine u Banjskom polju kod Bora predstavljaju centralnu tačku celog slučaja. Sumnja se da su Dragijević i Janković, tada zaposleni u JKP „Vodovod“, službenim vozilom najpre udarili devojčicu, a zatim je ubacili u automobil.
Dalji tok, kako ga tužilaštvo opisuje, vodi do deponije gde je telo ostavljeno, pa potom i naknadno premeštano. Upravo taj deo priče, prema mišljenju upućenih, dodatno komplikuje rekonstrukciju događaja.
Jedan od najtežih aspekata ovog slučaja ostaje činjenica da telo devojčice nikada nije pronađeno. U sudskoj praksi, odsustvo ključnog materijalnog dokaza često otvara prostor za dodatne dileme, ali ne mora nužno biti prepreka za vođenje postupka. Ipak, ostavlja trag neizvesnosti koji prati čitav proces.
Posebnu težinu daje i uloga Radoslava Dragijevića, za kojeg se sumnja da je pomogao sinu u premeštanju tela. Takve optužbe dodatno šire krug odgovornosti i menjaju dinamiku postupka, jer uvode element porodične povezanosti u već kompleksnu pravnu sliku.
U međuvremenu, postupak je dobio i tragičnu dimenziju van same optužnice. Rođeni brat Dejana Dragijevića, Dalibor Dragijević, preminuo je 7. aprila 2024. godine u prostorijama Policijske uprave u Boru tokom zadržavanja. Taj događaj ostaje zasebna, ali neizbežna senka nad celim slučajem.
Rešenje o potvrđivanju optužnice biće dostavljeno okrivljenima i njihovim braniocima, a rok za žalbu Apelacionom sudu u Nišu iznosi tri dana. U pravosudnom ritmu to je kratak rok, ali dovoljan da odbrana reaguje ako proceni da ima osnova.
Kako će se postupak dalje odvijati, ostaje otvoreno pitanje. S jedne strane stoje ozbiljne optužbe i predlog najteže kazne, a sa druge kompleksan splet okolnosti i činjenica koje tek treba da dobiju svoj konačni sudski epilog. U ovakvim predmetima, često tek suđenje otkrije ono što se u papirima samo naslućuje.
