Na papiru, sve deluje gotovo proceduralno – jedna rezolucija više u nizu odluka koje Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvaja iz godine u godinu.
Ali iza ovog dokumenta, usvojenog 25. marta 2026, krije se tema koja već decenijama tinja i povremeno izbija na površinu: pitanje odgovornosti za transatlantsku trgovinu robljem i šta danas, uopšte, znači pravda u tom kontekstu.
Rezolucija, koju je predložila Gana uz podršku Afričke unije i Karipske zajednice, prošla je sa 123 glasa „za“, dok su tri države – Sjedinjene Američke Države, Izrael i Argentina – glasale protiv.
Uzdržanih je bilo 52, među njima Ujedinjeno Kraljevstvo i članice Evropske unije. I to je, možda, najpreciznija slika trenutnog globalnog raspoloženja: formalno priznanje postoji, ali konsenzus o posledicama tog priznanja – ne baš.
U samom tekstu dokumenta, transatlantska trgovina robljem označena je kao „najteži zločin protiv čovečnosti“. To nije samo simbolička formulacija. Ona povlači i vrlo konkretne zahteve: izvinjenja, finansijsku nadoknadu, vraćanje opljačkanih kulturnih dobara, pa čak i institucionalne reforme koje bi trebalo da spreče ponavljanje sličnih nepravdi. Ipak, dokument je neobavezujući – što znači da politička težina postoji, ali pravna obaveza ne.
Ako se malo zastane na brojkama, slika postaje još teža. Procene govore da je oko 15 miliona Afrikanaca tokom četiri veka nasilno prebačeno preko Atlantika. Od tog broja, trećina nije ni stigla do odredišta – umrli su tokom transporta, u uslovima koji su teško opisivi i danas.
U nekim analizama pominje se i cifra od najmanje 12,5 miliona ljudi koji su prodati i raseljeni između 15. i 19. veka, što dodatno komplikuje pokušaj da se ova istorija svede na jedan broj ili jednu interpretaciju.
Zanimljivo je da je čitav proces tempiran uz Međunarodni dan sećanja na žrtve ropstva i transatlantske trgovine robljem. Simbolika datuma nije slučajna. Kako je poručio predsednik Gane Džon Dramani Mahama, ideja nije da se „otvaraju stare rane“, već da se „zabeleži da je svet, kada je došao trenutak, pokušao da učini ono što je ispravno“. U diplomatskom jeziku, to je već ozbiljna poruka.
Ipak, otpor nije bio tih. Predstavnici zapadnih zemalja, posebno SAD i pojedinih evropskih država, otvoreno su problematizovali ideju reparacija. Argument je, ukratko, da savremene države i institucije ne mogu biti pravno odgovorne za dela koja u vreme kada su počinjena nisu bila definisana kao zločini u današnjem smislu međunarodnog prava.
Uz to, više puta je ponovljena bojazan da se ne sme stvarati hijerarhija među istorijskim tragedijama – kao da bi jedno priznanje automatski umanjilo drugo.
S druge strane, zagovornici rezolucije insistiraju da se ne radi o poređenju stradanja, već o priznavanju dugoročnih posledica. A te posledice su, kako tvrde, vidljive i danas – u ekonomskim nejednakostima, rasnim podelama i globalnim odnosima moći koji su, bar delimično, oblikovani upravo tim istorijskim procesom.
Treba podsetiti i na jednu širu sliku. Trgovinu robljem nisu vodile marginalne sile, već ključna evropska kolonijalna carstva – Britanija, Francuska, Portugal i Španija. Upravo zbog toga pitanje odgovornosti nikada nije bilo samo istorijsko, već i političko. Britanija je, recimo, godinama odbijala ideju finansijskih reparacija, uz obrazloženje da današnje institucije ne mogu snositi krivicu za postupke iz prošlosti.
Zanimljiv detalj u svemu ovome: većina zemalja Komonvelta glasala je za rezoluciju. To govori o promeni odnosa snaga, ali i o drugačijem tumačenju istorije unutar istog političkog i kulturnog kruga.
U pozadini svega, postoji i kontinuitet pokušaja da se ovo pitanje institucionalizuje. Još od konferencija devedesetih, preko Akra deklaracije 2023, pa do inicijative Afričke unije da period od 2026. do 2035. proglasi decenijom akcije za reparacije, vidi se da ovo nije trenutni politički impuls, već dugotrajan proces.
I tu se stvari pomalo komplikuju. Jer, iako je rezolucija usvojena, ona zapravo otvara više pitanja nego što zatvara. Da li će izvinjenja ostati simbolična? Da li će finansijski fond zaista biti formiran? I možda najvažnije – gde je granica između istorijske odgovornosti i savremene političke realnosti?
Za sada, izgleda da je svet napravio korak ka priznanju. Ali šta sledi posle priznanja, i koliko su države zaista spremne da idu dalje od toga – to ostaje otvoreno.
