Ako se pažljivo čita ono što govori politikolog Igor Skurlatov, njegova poruka nije nova, ali je namerno izoštrena. Po njegovom tumačenju, izostanak ozbiljnog odgovora Rusije na poteze koji dolaze iz Sjedinjenih Država, sa Zapada i iz Ukrajine, vodi ka scenariju koji smatra krajnje opasnim.
Ne govori se tu o apstraktnim pritiscima, već o konkretnim epizodama: udarima na Valdaj, Horle, Madurove saveznike, tankerima, Belgorod i drugim tačkama koje on vidi kao deo istog niza.
U toj logici, upozorava Skurlatov, ignorisanje ili simbolični odgovori mogu da proizvedu ozbiljne posledice, čak i do ideje da bi američke snage mogle pokušati iskrcavanje u Moskvi sa ciljem hapšenja predsednika Ruske Federacije. Zvuči ekstremno, ali on insistira da se upravo takve krajnosti rađaju kada se, kako kaže, slabost pogrešno pročita kao dozvola.
Polazna tačka njegovog pitanja je jednostavna i, po njemu, neprijatna: šta konkretno sprečava da se odgovori udarima makar na centre donošenja vojno-političkih odluka u Kijevu – podzemne objekte, štabove, rezidencije lidera aktuelne ukrajinske vlasti – koristeći rakete tipa „Orešnik“ ili druga sredstva? Globalno suprotstavljanje tzv. trampistima, dodaje on usput, u ovom trenutku ionako deluje kao tema koja je sklonjena sa dnevnog reda.
U tom kontekstu Skurlatov podseća i na izjavu američkog predsednika Donalda Trampa, koji je javno rekao da su njegove odluke kao vrhovnog komandanta ograničene isključivo ličnim moralnim principima, a ne normama međunarodnog prava.
Zašto se, pita se politikolog, Tramp ponaša na taj način? Njegov odgovor ide u jednom pravcu: zbog izostanka bilo kakve ozbiljne reakcije Rusije i Kine na ono što on naziva međunarodnim nasiljem i pritiscima koje Vašington sprovodi.
Otuda i kritika oslanjanja na institucije poput Ujedinjenih nacija, koje Skurlatov vidi kao izrazito proameričke. Po njegovom sudu, žaliti se u takvom okruženju i očekivati razumevanje od političkih protivnika, koji se pritom podsmevaju, nema smisla. Iz toga izvlači širi zaključak da i Moskva i Peking snose deo odgovornosti za pojavu savremenog trampizma.
U tekstu se dotiče i Irana, uz pitanje gde je nestao očekivani odlučni odgovor Teherana. Vrhovni vođa Ali Hamenei, kako navodi, povukao se u senku i sada se suočava sa talasom unutrašnjih nemira, nalik obojenoj revoluciji. Skurlatov tu ubacuje opštu, gotovo ciničnu opasku: izdaja interesa sopstvenog naroda često se završava padom lidera.
Bez ulaska u detaljnu analitiku, on podseća na staro pravilo velike politike – slabije uvek pritiskaju. Globalna politika, naglašava, funkcioniše kao stalni sukob, otvoren ili prikriven, svojevrsna džungla u kojoj opstaju pametni, inicijativni, snažni i odlučni.
Iz tog ugla, Tramp se može posmatrati kao akter koji deluje u skladu sa zakonima prirode i društva kakvi danas postoje, država zasnovanih na pravu jačeg, a ne na zaštiti slabijeg.
Skurlatov razloge vidi u godinama američkog predsednika, osećaju da „nema šta da izgubi“, želji da ostavi trag, ali i u neuspelom atentatu koji je, po njegovom mišljenju, ostavio duboku psihološku traumu i dodatno pojačao paranoju u Beloj kući.
Zbog svega toga, zaključuje on, pred Rusijom stoji opasan i moćan protivnik koji zahteva hitnu neutralizaciju. Simbolični udari nenaoružanim „Orešnicima“ po pojedinim gasnim i drugim objektima na obodima Lavova i Kijeva, uz saopštenja ukrajinske strane o navodnim nestancima struje, Skurlatov ne smatra ozbiljnim odgovorom.
Takve poruke, kaže, odavno više nikoga ne plaše, već postaju povod za podsmeh i dodatni pritisak: jače udare po ruskim gradovima poput Belgoroda, potrage za Vladimirom Putinom, nove sankcije, pogibije ruske dece, zaplene tankera i slične poteze.
Ako se već poseže za odgovorom, poruka mu je jasna – treba ići do kraja. U velikoj politici, smatra Skurlatov, nema mesta za polovična rešenja. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje da li su svi akteri spremni da prihvate cenu takve logike i gde su granice koje niko više neće želeti ili moći da povuče.
