Na izbeglički put od Istre do Užica Veselinko Mrvaljević (61) krenuo je iz gomile pokojnika – begom kroz uzani prozor riječke kapele u kojoj je već bio proglašen mrtvim.
Sreća njegova što se sa onog sveta vratio pre nego što je na njega došao red da ga mrtvozornici strpaju u hladnjaču, gde se čuvaju leševi.
[adsenseyu1]
Sredinom sedamdesetih, priča Veselinko, iz rodne Inđije preselio se na sever Jadrana. Radio je tamo, srećno živeo i kućio se u Rijeci. A onda su došle devedesete. U Istri se nije pucalo, ali se duh rata i te kako osećao.
– Na riječkoj marini zaustavila me je i legitimisala hrvatska policija. Pokazao sam dokumenta overena SFRJ pečatom, ali su oni drsko tražili isprave njihove nove države.
Držao sam do toga da sam Jugosloven, da ne priznajem nezavisnu Hrvatsku i da me rat ne zanima – priča Veselinko za „Blic“.
Jugoslovenstvo ga je skupo koštalo. Jedan udarac kundakom u glavu, drugi, treći… Majku srpsku, četničku… Pendrek po leđima… Pre nego što je utonuo u nesvest, čuo je komandu: „Mrtav je, nosite ga“.
Sledeće čega se seća je hladnoća limenog stola i čaršava kojim je bio prekriven.
[adsenseyu4]
– Probudim se, pridignem, pogledam levo-desno, shvatim da sam u kapeli. Oko mene limeni stolovi i na njima isti oni beli čaršavi kakvim sam i ja bio prekriven. Ispod njih su virile ukočene ruke i noge – kaže Veselinko Mrvaljević.
Koliko je bio među pokojnicima – ne zna, tek seća se da se jedva pridigao od bolova zadatih puščanim kundacima. Među ljudima, a nigde žive duše.
Krenuo je ka jednim vratima – zamandaljena. Na druga – iza njih hladnjača sa mrtvacima.
– Jedini izlaz bilo je prozorče „pedeset sa pedeset“ na dva metra od patosa. Izvukao sam se nekako rukama do okna i osmotrio. Nekakva kancelarija…
U njoj su sedele dve žene… Mic po mic, kao pauk uz zide, što tiše da me ne čuju, kao crv sam se izmigoljio kroz prozor i skočio pred njih. U isti mah su pogledale u mene, pa unezverene jedna u drugu.
[adsenseyu1]
Onesvestile su se u sekundi. Izašao sam iz kancelarije i kroz bolnički krug odšetao kući – veli on.
Tražeći odbeglog mrtvaca ubrzo su na njegova vrata zakucali Tuđmanovi redarstvenici. Objašnjenje je bilo: „Ovo je demokratska zemlja, ne možeš ti mrtav da pobegneš“.
Posle nekoliko nedelja tamnovanja, predat je Crvenom krstu posredstvom kojeg je prešao u Srbiju.
Veselinko godinama preživljava od drangulija koje na kartonskoj kutiji prodaje na užičkoj pijaci. Sam sebi je nadenuo nadimak Srbija. Znaju ga Užičani po vunenim čarapama i neurednoj sedoj bradici usukanoj u jedan struk.
– Dugo sam živeo u izbegličkom kampu u Braneškom polju pod Zlatiborom.
Vremenom sam nešto zaradio i nedaleko odatle kupio kućerak. U Rijeci su mi majka, brat, sestra, ali ja tamo za ove dve i po decenije nikad nisam otišao – priča „bivši pokojnik“.
Život kao film
Veselinko je 2012. bio maskota Jugoslo-venskog pozorišnog festivala u Užicu. Iznad glave čoveka u ritama, okruženog buvljačkim asortimanom, na plakatu je stajao naslov: „Ovaj život ne vredi puno, ali ništa ne vredi kao ovaj život“.
– Obećali su iz pozorišta da će mi platiti, ali umesto para dali su mi komplet karata za Festival.
Poklonio sam ih. Šta ću ja u pozorištu kad sam preživeo film – rezonuje Veselinko Mrvaljević.
(Blic.rs/ Autor: Vladimir Lojanica)[adsenseyu5][adsenseyu5]
