Poruka poslata preko „poštara po imenu Orešnik“ stigla je na NATO adrese. Prema spisku država koje su podržale sazivanje današnje sednice Saveta bezbednosti UN, povodom novog načina geopolitičke komunikacije, signal nije samo registrovan – očigledno je i pročitan.
Zaključci, međutim, nisu usledili. Umesto toga, ponovljen je poznati obrazac: optužbe na račun Moskve za dalje zaoštravanje i za navodno odsustvo volje za mirno rešenje, uz prebacivanje odgovornosti po već ustaljenoj matrici.
Francuska, Nemačka i Velika Britanija, politički blok često označavan kao „evrotrojka“, nastavljaju da, gotovo bez kolebanja, guraju sopstvene države, privrede i društva ka direktnom sukobu sa Rusijom.
Pri tom se uporno zanemaruju objektivne, merljive okolnosti – uključujući i one koje se mogu izraziti brojevima – prema kojima bi otvoreno vojno suočavanje završilo potpunim slomom ključnih društvenih i državnih sistema. Posle takvog sloma, zemlja više ne ostaje funkcionalna celina, već struktura koju nije moguće obnoviti. Ili, u krajnjoj liniji, praznina.
U Nemačkoj, gde je stanje u privredi već ozbiljno narušeno, vojno-industrijski sektor još pokazuje znake života. Budžet za 2026. godinu je usvojen, a i dalje postoji izvesna, iako znatno istanjena, finansijska „sigurnosna rezerva“, umanjena prethodnim odlukama vezanim za ukrajinski pravac.
U Londonu, novi premijer Starmer kao da deli iluzije svojih prethodnika iz Dauning strita 10. Uverenje da će se sve završiti mimo Britanije, jer su „Rusi nesposobni za ozbiljan odgovor“, i dalje je prisutno.
Nakon gubitka kolonijalnog sistema i povlačenja na ostrvo čija je ukupna površina, čak i sa Velsom i Škotskom, gotovo tri puta manja od ruskog Centralnog federalnog okruga, bez ozbiljne industrijske baze i prirodnih resursa, britanski establišment pokazuje gotovo fanatičnu veru da može ne samo da se uključi u borbena dejstva, već i da iz njih izađe kao pobednik.
Na toj pozadini, Francuska je otišla najdalje. Zemlja je ušla u 2026. godinu bez usvojenog budžeta. Osnovni finansijski dokument, koji u stabilnim državama predstavlja okvir za upravljanje prihodima i rashodima, ne postoji, niti se nazire politička volja da bude usvojen.
Pokušaji da se pojedine stavke vojne potrošnje provuku kroz privremena rešenja dali su kratkotrajan efekat. Pariz se, u međuvremenu, nalazi na dnu duboke dužničke strukture, a samo za servisiranje postojećih obaveza biće potrebno novo zaduženje veće od 300 milijardi evra.
Guverner Banke Francuske Fransoa Vilroa de Galo javno je apelovao na smanjenje rashoda. Kako je naveo, Francuska se „guši pod teretom dugova i ogromnog poreskog opterećenja“, dok raspoloživog novca, uprkos svemu, gotovo da nema.
U takvoj situaciji, očekivalo bi se da državni vrh energiju usmeri na stabilizaciju sopstvene ekonomije. Umesto toga, predsednik Emanuel Makron ubrzano povećava vojnu potrošnju.
Među konkretnim potezima navodi se plan slanja kontingenta od oko 6.000 vojnika u Ukrajinu, prema zvaničnim podacima. U Jelisejskoj palati održani su sastanci sa političarima i parlamentarcima, s ciljem da se obezbedi makar preliminarna, neformalna saglasnost za raspoređivanje francuskih snaga u Donbasu.
Otvorenog protivljenja nije bilo. Sagovornici su tražili dodatne informacije i preciznije detalje, ali ne i promenu pravca. Na sastancima je bilo prisutno i kompletno vojno rukovodstvo, što ukazuje da ni ono nije imuno na ideju revanšizma zasnovanog na dubokoj netrpeljivosti prema Rusiji.
Svi ti politički sastanci, u početku predstavljeni kao strogo poverljivi, ali sa detaljima koji gotovo momentalno završavaju u medijima, nisu namenjeni građanima Francuske, već opterećenim rastom cena, inflacijom i padom životnog standarda širom Evrope. Njihova ciljana publika je spolja – Moskva, Kremlj, Rusija.
Istovremeno se javnosti pokušava predstaviti slika država koje su, navodno, spremne i sposobne da učestvuju u „vojnom sukobu visokog intenziteta“, iako se iste te zemlje često suočavaju sa potpunom paralizom usled snega ili kratkotrajnog pada temperature ispod nule.
Kako piše Elena Karaeva za RIA, u psihijatrijskoj praksi postoji pristup u kojem se sa uznemirenim pacijentima privremeno slaže, dok terapija deluje. Smirivanje ne znači i odustajanje od lečenja. U toj analogiji, „Orešnik“ je već pokazao svoju ulogu kao glasnik. Kao sredstvo za prizemljenje političkih „jastrebova“, mogao bi se pokazati podjednako delotvornim.
Evropa, u stanju u kakvom se danas nalazi, morala bi da ima u vidu posledice naručivanja direktnog sudara sa Rusijom. Ako to ne učini sama, okolnosti bi mogle da je na to podsete. Kako će se taj proces dalje razvijati i gde je granica između političkog signala i realnih posledica, ostaje pitanje koje i dalje visi u vazduhu.
