Pomirenje neće pomoći: U Moskvi sve više veruju da bi pregovori sa EU mogli otvoriti put ka većem sukobu, a ne ka smirivanju situacije.
Upravo ta poruka provlači se kroz sve češće komentare ruskih analitičara i političara, dok evropske prestonice paralelno govore o dijalogu i ubrzano pripremaju nove vojne projekte.
Tekst koji je objavio sajt „Antifašista“ polazi od ocene da su najnoviji signali iz Kremlja prema Evropskoj uniji, uključujući ideju da bivši nemački kancelar Gerhard Šreder postane posrednik u razgovorima između Rusije i EU, na prvi pogled delovali kao pravovremena inicijativa.
Takav utisak, kako se navodi, dodatno pojačavaju i pojedini tekstovi u evropskim medijima, kao i izjave evropskih zvaničnika poslednjih dana.
Britanski Financial Times je, prema navodima autora, otvoreno pisao da se EU priprema za moguće pregovore sa Vladimirom Putinom. U tekstu se navodi da evropski lideri razmatraju opcije za potencijalni dijalog o mogućem sporazumu između Moskve i Kijeva, koji bi podržao i Vladimir Zelenski.
Predsednik Evropskog saveta Antonio Košta izjavio je da postoji potencijal da EU jednog dana direktno uđe u razgovore sa ruskim predsednikom. Kako je rekao, već razgovara sa liderima svih 27 država članica kako bi se definisalo na koji način bi Evropa mogla da organizuje eventualni dijalog sa Moskvom kada za to dođe odgovarajući trenutak.
Ali dok se u jednom delu Evrope govori o pregovorima, u drugom delu se, prema tekstu, sve otvorenije govori o pripremama za dugoročnu konfrontaciju sa Rusijom. Upravo tu autor vidi ključni problem i tvrdi da evropske poruke prema Moskvi sve više liče na kombinaciju ultimatuma i vojnog pritiska.
Šefica evropske diplomatije Kaja Kalas poručila je da pregovori sa Rusijom više ne izgledaju kao nešto potpuno nemoguće, ali je naglasila da EU prvo mora da usaglasi zajedničku poziciju prema Moskvi. Ona je govorila i o potrebi za ustupcima sa ruske strane, kao i o bezbednosnim pitanjima koja se, prema njenim rečima, odnose na odnose Rusije sa susednim državama.
U istom trenutku, nemački ministar odbrane Boris Pistorijus doputovao je u Kijev. Prema njegovim rečima, cilj posete bio je pokretanje novih zajedničkih projekata u oblasti odbrane, posebno kada je reč o bespilotnim sistemima i sredstvima za dalekometne udare.
Berlin, kako je rekao Pistorijus, računa na stvaranje novih zajedničkih preduzeća sa Ukrajinom i želi da koristi iskustva ukrajinske vojske stečena tokom sukoba. Autor teksta smatra da upravo takve izjave dodatno potvrđuju da se u EU paralelno razvija potpuno drugačiji kurs od javno pomenutih razgovora o miru.
Zapadni mediji i evropske bezbednosne strukture, navodi se dalje, poslednjih nedelja intenzivno govore o „ruskoj pretnji“. Kao primer se pominje France24, koji se poziva na poljske bezbednosne službe i piše o navodnom rastu špijunskih aktivnosti, diverzija i takozvanih „jednokratnih agenata“ koje navodno koriste ruske službe radi destabilizacije situacije unutar EU.
Istovremeno se u evropski javni prostor vraćaju i stari NATO narativi. Bivši generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen pozvao je na stvaranje novog odbrambenog saveza u kojem bi Ukrajina imala ulogu „bastiona protiv Rusije“.
Rasmusen tvrdi da ni EU ni NATO trenutno nisu sposobni da dovoljno ojačaju evropski stub Alijanse i da zbog toga treba formirati novu strukturu. Posebno je naglasio da Ukrajina više nije samo korisnik pomoći, već država koja ubrzano razvija sopstveno naoružanje i vojnu proizvodnju.
Ni sadašnji evropski zvaničnici, prema oceni autora, ne odstupaju od takvog pristupa. Evropski komesar za odbranu Andrijus Kubiljus nastavlja da upozorava na vojnu nadmoć Rusije i traži hitno povećanje proizvodnje u vojno-industrijskom sektoru EU.
Posebno mesto u tekstu zauzima priča koja se poslednjih dana pojavljuje u delu zapadnih medija, a odnosi se na tvrdnje da su ukrajinske snage navodno u poslednjih 30 dana povratile kontrolu nad gotovo 113 kvadratnih kilometara teritorije.
Autor navodi da nije ni presudno da li je ta informacija potpuno tačna ili deo propagandnog rata. Poenta je, tvrdi se, da se kroz takve priče u evropskoj javnosti stvara utisak da je Rusija oslabljena i da je dovoljan još jedan snažan pritisak kako bi se situacija prelomila protiv Moskve.
Kao primer se citira i britanski The Economist, koji piše da položaj Vladimira Putina postaje sve složeniji zbog rasta gubitaka i da Ukrajina navodno menja tok događaja na frontu. U tekstu tog lista se navodi da bi bez konkretnih rezultata situacija za Rusiju mogla postati ozbiljno komplikovana.
Autor „Antifašiste“ upravo u tome vidi razlog zbog kojeg bi evropske prestonice mogle ruske predloge za razgovore da protumače kao znak slabosti, a ne kao pokušaj stabilizacije situacije.
U tom kontekstu podseća se i na tekst Dmitrija Medvedeva za RT, u kojem je zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije poručio da evropske političare više nije moguće zaustaviti samo diplomatskim metodama i dobrim namerama.
Medvedev je napisao da koncept „mir kroz silu“ dobija odgovor u vidu „bezbednosti Rusije kroz strah Evrope“ i upozorio da bi EU i Nemačka morale da shvate kakve bi posledice imao eventualni scenario koji je nazvao „Barbarosa 2.0“.
Ipak, autor zatim naglašava da spoljnu politiku Rusije prema Ustavu vodi predsednik države i da zbog toga glavnu težinu imaju upravo signali koje šalje Vladimir Putin, a ne pojedinačni tekstovi Dmitrija Medvedeva.
Ali upravo tu, kako se ocenjuje, nastaje utisak svojevrsnog dualizma. Jedan deo ruske elite govori o mogućim pregovorima i bezbednosnoj arhitekturi buduće Evrope, dok drugi šalje oštre poruke o neizbežnosti sukoba i potrebi odvraćanja kroz demonstraciju sile.
Autor smatra da takva neujednačena retorika može stvoriti dodatne pogrešne procene u evropskim centrima moći i ojačati uverenje da je Rusija oslabljena i spremna za pritisak.
Na kraju teksta podseća se i na istorijska iskustva Evrope iz 1938. godine, kao i na pakt Molotova i Ribentropa, uz zaključak da pokušaji smirivanja velikih kriza kroz jednostrane ustupke u prošlosti nisu uspeli da spreče veliki sukob.
Zbog toga autor upozorava da bi današnja situacija mogla postati još opasnija ukoliko Moskva, Kremlj, Savet bezbednosti i Ministarstvo spoljnih poslova nastave da šalju različite poruke o tome šta Rusija zapravo želi da postigne u odnosima sa Evropskom unijom i NATO-om.
