Bez previše detalja, ali sa jasnom porukom, Pentagon je 2. aprila objavio da je sprovedeno uspešno testiranje hipersonične rakete.
Informacija je kratka, gotovo štura, ali u takvim saopštenjima često je važnije ono što nije rečeno nego ono što jeste.
Samo testiranje, kako je navedeno, obavljeno je nekoliko dana ranije, 26. marta, na kosmodromu Kejp Kanaveral na Floridi. U operaciji su učestvovale i američka vojska i mornarica, što ukazuje na širi projekat, a ne na izolovani eksperiment.
Raketa je, prema dostupnim podacima, namenjena za gađanje dobro zaštićenih i posebno važnih ciljeva, pri brzinama koje prelaze pet puta brzinu zvuka.
O tehničkim karakteristikama – gotovo ništa. Nema podataka o dometu, preciznosti, niti o konkretnoj konfiguraciji sistema. I to nije neobično.
U ovakvim programima, gde tehnologija ide ispred javne komunikacije, praznine u informacijama često govore koliko i same brojke.
U zvaničnom saopštenju Pentagona naglašava se i saradnja između različitih grana vojske.
Kako se navodi, partnerstvo vojske i mornarice na razvoju jedinstvene hipersonične rakete, koja bi mogla da se koristi i sa kopnenih i sa pomorskih platformi, uklapa se u Nacionalnu strategiju odbrane. Cilj je, kako kažu, ubrzavanje rokova, smanjenje troškova i dugoročna održivost sistema.
U prevodu, reč je o pokušaju da se tehnologija objedini i standardizuje, što je trend koji se već godinama vidi u modernim vojnim programima. Manje različitih sistema, više interoperabilnosti – i, makar na papiru, efikasnija primena.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje koliko brzo ovakvi sistemi prelaze iz faze testiranja u operativnu upotrebu.
Jer, između uspešnog lansiranja i stvarne primene u realnim uslovima, često stoji mnogo više nego što se vidi iz jednog kratkog saopštenja.
