Dana 17. februara 1988., Nikolaj Petrovič Sinitsin, čovek od šezdeset tri godine je, uzevši torbu i poljubivši svoju ženu, izašao iz kuće.
Otišao je do najbliže prodavnice, koja je bila vrlo blizu, preko puta kuće u kojoj je živeo. Toga dana je njegova supruga iznenada odlučila da ispeče pitu, ali joj je zafalilo brašna.
Zato je poslala muža, nadajući se da će se vratiti dok ona pripremi punjenje. Od tada Nikolaja Petroviča niko nije video.
Varvara Tihonovna je, čekajući muža oko dva sata, krenula u potragu za njim. Starice koje su sedele na klupi blizu ulaza jednoglasno su tvrdile da Petrovič toga dana nije prolazio ulicom.
Zabrinuta supruga otrčala je do dve obližnje prodavnice, otišla do komšinice koja je bila prijateljica njenog supruga, ali sve je bilo bezuspešno.
Nikolaj Petrovič Sinitsin je nestao. Jednostavno je nestao. Supruga je razgovarala telefonom sa nekoliko dobrih prijatelja, ali se Petrovič nije pojavljivao kod njih.
Prošla su još otprilike tri sata pre nego što je Varvara odlučila da počne da zove bolnice i policiju. Ali ni to nije donelo nikakve rezultate.
Preostalo je samo sačekati da se Petrovič pojavi, ali čudo se nije dogodilo. Nije se pojavio ni za jedan dan ni za mesec dana. Osoba je nestala. Bukvalno kao da je propao u zemlju.
Svuda su ga tražili. Niko od njegovih prijatelja i poznanika nije se ni najmanje nadao da će videti Petroviča živog na ovom svetu, osim njegove supruge koja nije gubila nadu i satima je stajala kraj prozora, čekajući poznatu figuru.
Samo je ona verovala da će se njen muž vratiti … I on se vratio. Da, da, dobro ste čuli. Tačno godinu dana kasnije, iz minuta u minut, 17. februara 1989. godine, neko je pozvonio na njihova vrata.
Varvara Tihonovna trgne se na zvono. U poslednje vreme retko ko je posećuje. Bilo je to u prve dve nedelje Petrovičevog nestanka, u njenu kuću konstantno su navirali znatiželjnici, ali posle dva ili tri meseca posete su prestale. A nije ni bilo neke koristi od njih, Varvaru je retko ko mogao naterati da govori. Sve je više ćutala. Zagleda se kroz svoj prozor i ćuti.
Toga dana, Varvara je otvarila vrata, a njen suprug Nikolaj Petrovič Sinitsin lično ušao je u stan.
– Evo me, supružnik pruža vrećicu sa brašnom kao da ga nije bilo samo dvadesetak minuta.
– Vidim, zaleđeno odgovara supruga.
– Zašto me gledaš kao da si videla duha? – pita Petrovič sa čuđenjem u glasu.
– Gde si bio? – pita supruga, uzimajući kesu sa brašnom.
– Šta ti je, Varvaruška, – muž skida cipele, – zadremala si dok sam bio u prodavnici?
Supruga je ponovila svoje pitanje.
– Šta ti je, Varvaruška? – supružnik spusti jaknu, – jesi dobro? Otići ću da legnem dok ti završiš sa pitom. Ne osećam se dobro. Javi mi kad bude spremno.
Muž je otišao u spavaću sobu, a Varvara je stajala deset minuta, stežući vreću sa brašnom, ne mogavši da se pomeri. Konačno, kao da se probudila, zavapila je:
– Oh, Gospode, vratio se. Kakva radost. Vratio se!
Varvara je žustro ušla u kuhinju i, odloživši kesu na sto, otišla da pogleda u spavaću sobu, da proveri da to nije samo umislila? Petrovič je ležao na svom krevetu, tiho hrčući.
Suze su joj navrle na oče. Gledala je u svog Nikolaja i nije verovala u ono što se događa, a suze su neprestano tekle i tekle. Varvara je tiho zatvorila vrata kako ne bi probudila muža i potom je na vrhovima prstiju izašla iz kuće.
Morala je da ode do svog komšije Fjodora, koji je bio jako zabrinut zbog nestanka Nikolaja. Kada je video uplakanu na vratima, upitao je:
– Još uvek roniš suze?
– Vratio se! – izusti Varvara, zapanjivši svog komšiju.
Fjodor je, čuvši to, seo na pod, osetivši se kao da ga je neko udario po glavi.
– Kako se vratio? – pogledao je, – Šta kaže?
– Ne govori ništa. Možda možeš da razgovaraš s njim? Možda će vam nešto reći?, odgovori Varvara.
– Naravno, naravno. Definitivno će reći, kako drugačije, u čemu mu je prošla čitava godina. Pravo čudo!
Varvara otvori vrata, puštajući komšiju da uđe.
– Tiho, hajde. Ne budi ga. Neka spava.
Komšija klimnu glavom i nasmeši se kad je na vratima primetio poznate cipele.
– Pa, čuda, – prošaputa Fjodor, – Gde je on?
„U spavaćoj sobi“, prošaputa supruga.
Fjodor priđe vratima spavaće sobe i pažljivo ih otvori.
– A gde je on?
U spavaćoj sobi nije bilo nikoga, samo je krevet bio zgužvan.
– O Gospode, – reče Varvara.
Protrčala je kroz ceo stan, ali Nikolaja nikada nije pronašla.
– Komšinice, – Fjodor je gledao sa sažaljenjem, – Trebalo bi da se odmoriš. Tako možeš dobiti glavobolje. Tebi se pričinilo.
– Ne, nije mi se pričinilo, – odgovorila je.
– Zaključaj se, – kaže komšija, otvarajući ulazna vrata, – treba da odspavaš.
Varvara je zatvorila vrata za Fjodorom i pogledala cipele svog muža.
– Ne, nije mi se učinilo, – šapće ona.
Zatim je otvorila ormar u hodniku i prešla dlanom preko muževljeve jakne.
– Nije mi se učinilo, – suze su joj ponovo potekle niz obraze.
Varvara je ušla u kuhinju, a na stolu je stajala kesa iz koje je izvadila kesu brašna i račun.
– 17.02.1988 – pročitala je šapatom na računu, – Naravno da mi se nije pričinilo. On je došao.
Petrovič se više nikada nije pojavio … Ni godinu dana kasnije, ni pet.
Webtribune.rs
