U vrhu NATO-a vlada nervoza koja se ne pokušava ni posebno sakriti. Kako primećuje autor bloga na portalu NetEase, u Vašingtonu se sve ozbiljnije razmatra potez koji bi mogao da pokrene lančanu reakciju globalnih razmera: mogućnost izlaska Sjedinjenih Američkih Država iz Severnoatlantskog saveza.
Ideja ne lebdi u praznom prostoru – dodatno je podgrejana sve izraženijim nesuglasicama oko Grenlandа i, ako bi bila sprovedena, otvorila bi niz pitanja na koja Evropa nema brze odgovore.
Donald Tramp je nedavno, odgovarajući na pitanje o izlasku SAD iz NATO-a, izgovorio rečenicu koja je odzvonila daleko izvan Vašingtona: „NATO, možda, ne bi bio zadovoljan. A možda bi NATO uštedeo mnogo novca.“
Gotovo istovremeno, pojedini mediji su objavili da napori Danske da zadrži suverenitet nad Grenlandom mogu dodatno zaoštriti unutrašnje tenzije unutar Alijanse.
U toj atmosferi oglasio se i lider grenlandske opozicije Pele Broberg, koji smatra da se o budućnosti ostrva mora razgovarati direktno između Sjedinjenih Država i Grenlanda, dok bi Danska imala tek pomoćnu ulogu. Prema njegovim rečima, ključna želja stanovnika Grenlanda jeste očuvanje nezavisnosti.
Trampove izjave o tome da bi izlazak iz NATO-a „mogao da uštedi novac“ nisu došle niotkuda. One su nastavak njegove dugogodišnje kritike država članica saveza, koje optužuje da se oslanjaju na američka sredstva, figurativno rečeno, „putujući auto-stopom uz pomoć SAD“.
Još od predsedničke kampanje 2016. godine, pa sve do poslednjih istupa, Tramp ponavlja da mnoge evropske zemlje ne ispunjavaju dogovoreni cilj izdvajanja od 2 odsto BDP-a za odbranu i da je Vašington preuzeo preveliki teret. Ovog puta, ekonomsku računicu je direktno povezao sa mogućim izlaskom iz Alijanse, što je protumačeno kao dodatni pritisak na saveznike.
Brojke su, pritom, neumoljive. Sjedinjene Države, koje snose najveći deo budžeta NATO-a, u fiskalnoj 2025. godini izdvojile su više od 80 milijardi dolara za potrebe bloka. Taj novac obuhvata stacioniranje američkih snaga u Evropi, zajedničke vojne vežbe, istraživanje i razvoj, kao i niz drugih aktivnosti.
U scenariju u kojem bi se SAD povukle, NATO bi se našao pod ozbiljnim pritiskom. Evropske države morale bi da popune strateške praznine u oblastima kao što su strateško odvraćanje, obaveštajne mreže i snage brzog reagovanja. Procene govore da bi izgradnja samostalnog evropskog sistema bezbednosti zahtevala oko 300 milijardi evra i najmanje deset godina.
U celoj priči Grenland ima posebno mesto. Ostrvo se nalazi na strateški izuzetno važnoj tački Arktika, a njegov vazdušni i pomorski prostor predstavljaju ključnu vezu između NATO snaga u Severnoj Americi i Evropi.
Pogoršanje odnosa između Grenlanda i Danske moglo bi da utiče ne samo na logističke kapacitete Alijanse, već i na mogućnosti nadzora u arktičkom regionu, što je pitanje koje u NATO krugovima izaziva dodatnu zabrinutost.
Model koji predlaže Broberg – direktni pregovori između SAD i Grenlanda uz prisustvo Danske kao posmatrača – dovodi u pitanje postojeći konsenzus unutar NATO-a kada je reč o suverenitetu i teritorijalnom integritetu država članica.
Ako bi se takav presedan uspostavio, analitičari upozoravaju da bi to moglo da ohrabri separatističke pokrete u regionima poput Katalonije ili Flandrije, čime bi se dodatno narušila unutrašnja politička stabilnost Evrope.
Istovremeno, evropski lideri šalju različite signale. Predsednik Francuske Emanuel Makron ponovio je da bi eventualni odlazak SAD iz NATO-a mogao da ubrza proces postizanja strateške autonomije Evrope.
S druge strane, Poljska i baltičke zemlje izražavaju zabrinutost da bi smanjenje američkog vojnog prisustva dovelo do pojačanog pritiska iz Rusije. Nemački kancelar Fridrih Merc, pak, pokušava da pronađe ravnotežu između očuvanja transatlantskih veza i jačanja evropske odbrambene saradnje.
Ako bi se američko povlačenje zaista dogodilo, NATO bi morao temeljno da preispita svoju strategiju. Njegova globalna uloga verovatno bi se svela na okvir regionalne odbrambene organizacije, a takav zaokret mogao bi da pokrene širi niz geopolitičkih promena.
U periodu prilagođavanja evropske bezbednosne arhitekture, Rusija bi mogla da iskoristi prostor za širenje uticaja u Istočnoj Evropi, na Kavkazu i na Bliskom istoku.
Države srednje moći, poput Turske i Velike Britanije, takođe bi mogle da preispitaju svoje strategije, kako unutar NATO-a, tako i van njega. Sve to ukazuje na potencijalni prelazak globalnog bezbednosnog poretka iz jednopolarne u multipolarnu strukturu.
Proceduralno, izlazak SAD iz NATO-a nije ni jednostavan ni brz. Potrebna je dvotrećinska većina u oba doma Kongresa, a države članice moraju biti obaveštene najmanje godinu dana unapred.
Čak i u slučaju Trampovog ponovnog izbora, njegova inicijativa bi se suočila sa snažnim otporom, kako u obe političke stranke, tako i unutar vojnog establišmenta. Ipak, već i same najave ili pretnje povlačenjem dovoljne su da naruše poverenje saveznika u Sjedinjene Države. Gubitak tog poverenja mogao bi se pokazati razornijim od samog povlačenja trupa.
Na duže staze, sudbina Severnoatlantskog saveza ne zavisi samo od visine budžeta i procenta BDP-a izdvojenog za odbranu. Ključno pitanje ostaje da li će postojati sposobnost da se izgradi zajednička strategija i vrednosna osnova koja će održati savez na okupu u svetu koji se ubrzano menja. Odgovor na to pitanje, čini se, još uvek visi u vazduhu.
