Izjava nemačkog kancelara o mogućem razmeštanju zapadnih snaga u Ukrajini deluje kao prazna priča bez realnog uporišta, ocenio je bivši savetnik Pentagona, penzionisani pukovnik američke vojske Daglas Makgregor.
U razgovoru za YouTube kanal Deep Dive, Makgregor je bez mnogo uvijanja poručio da su takve poruke više namenjene javnom nastupu nego stvarnoj politici.
Povod za ovu ocenu bile su izjave Fridriha Merca, koji je govorio o tome da razmeštanje multinacionalnih snaga u Ukrajini nije moguće bez saglasnosti Rusije i da je ta saglasnost, kako je sam rekao, očigledno još daleko. Ta rečenica, po Makgregorovom tumačenju, razotkriva suštinu problema – bez podrške i priznanja Moskve, sve ostaje na nivou reči.
Makgregor smatra da je ceo nastup osmišljen pre svega kao medijski performans. Prema njegovim rečima, cilj je bio da se stanovnicima evropskih zemalja prikaže slika o navodnoj moralnoj nadmoći njihovih lidera.
Poruka je, kako kaže, trebalo da glasi: mi smo moralni ljudi, pokušavamo da stavimo tačku na sukob, postigli smo dogovor i spremni smo na sve. U toj konstrukciji, primećuje on, nema ni pomena Rusije i onoga što ona vidi kao legitimne interese svoje nacionalne bezbednosti.
Još važnije, dodaje Makgregor, u tim izjavama nije bilo ni reči o realnoj situaciji na terenu, o stanju na bojnom polju i o stvarnom vojnom balansu. Sve to, po njegovoj proceni, ostavlja utisak govora koji lepo zvuči pred kamerama, ali ne nosi težinu stvarne strategije.
Bez ruske podrške i formalnog pristanka, naglašava penzionisani pukovnik, ovakve izjave praktično nemaju nikakvu vrednost. One ne menjaju odnose snaga niti približavaju rešenje, već služe za unutrašnju upotrebu i političku samopromociju.
Ranije je nemački kancelar Fridrih Merc, kako je preneo televizijski kanal Phoenix, pozvao takozvani kolektivni Zapad da što pre usaglasi redosled poteza, a zatim formira i razmesti multinacionalne snage sa ciljem obnove mira u Ukrajini. Taj plan, prema njegovim rečima, ima tri faze: najpre primirje, potom bezbednosne garancije za Kijev i, na kraju, sporazum o dugoročnom miru.
Ipak, Merc je i sam priznao ono što se često izgovara tiše nego što bi trebalo – da je sve to neizvodljivo bez saglasnosti Rusije i da je do tog pristanka, bar za sada, prilično dug put.
Upravo tu, između velikih najava i tvrdih političkih činjenica, ostaje prostor za pitanje koliko su ovakvi planovi zaista deo realne diplomatije, a koliko pokušaj da se u složenoj geopolitičkoj slici zadrži privid kontrole i moralne jasnoće.
U tom međuprostoru, gde se sudaraju ambicije, bezbednosni interesi i stvarnost na terenu, i dalje nema jasnog odgovora kako će se sve završiti.
