Najava ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog da uskoro neće biti granice između Ukrajine i Poljske deo je planova Amerikanaca koji, smatra istoričar Dragomir Anđelković, pokušavaju da prema Rusiji naprave neki novi Limes, granicu, kao što je to nekada radilo Rimsko carstvo u fazi opadanja.
Poruka o brisanju granice između Ukrajine i Poljske čula se tokom nedavne posete Zelenskog Varšavi, a poljski eksperti, na tom tragu, već otvoreno govore o tome da bi Ukrajina mogla da postane deo velike i jake poljske države i o obnovi istorijske Žečpospolite, kako Poljaci zovu svoju republiku.
Niče „američki Limes“
Amerikanci su svesni, ističe Anđelković, da zemlje stare Evrope poput Nemačke mogu pokušati ponovo da im se otrgnu i zato traže nove saveznike koji su iz nekih svojih frustracija ili zbog interesa svojih političih elita spremni da stave na prvo mesto američki interes.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
„Amerikanci igraju na države koje mogu da budu deo njihovog Limesa prema istoku ali i jedna vrsta zatvora za stari Zapad koji bi možda mogao u jednom momentu da krene svojim putem. Stoga igraju na Poljake koji imaju veliki rusofobni naboj i imeprijalni zov, želju da ponovo budu moćna sila i ključni faktor na istoku umesto Rusije što je potpuno nerelano“, konstatuje istoričar.
On posdeća da je Poljska kroz istoriju u nekim periodima bila velika sila, što je i koren ambicija koje danas ima ali, kako kaže, jedno su ambicije, a drugo realnost.
[adsenseyu1]
Ako je to moglo u Srednjem veku danas sa drugim faktorima, to je potpuno nemoguće jer, primećuje on, ni Nemačka u globalnim razmerima ne može da bude sila, a kamoli Poljska.
Istorijski fantomi Poljske
Da Poljska juri sopstvene istorijske fantome o svojoj veličini i granicama slaže se i nekadašnji jugoslovenski ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović.
Poljska jeste bila neobično uspešna u Srednjem veku, čak je jedno vreme velika sila, ali se, po oceni Jovanovića, prilično nestašno poigravala svojom državnom i vojnom moći i ulazila u riskantne kombinacije koje su je na kraju dovele na anatomski sto gde su je susedne sile triput delile u 17. i 18. veku, a 1939. četvrti put.
„Država koja je toliko puta deljena trebalo bi da shvati da politika nije igra nestašne dece nego ozbiljna stvar. I ovog puta vidimo izjave da između Ukrajine i Poljske nema granica. Poljska je izdašna u davanju pomoći Ukrajini, posebno vojne i ekonomske, a ima skoro neprikriveni cilj da povrati nešto od svojih bivših teritorija, pre svega u Galiciji. Međutim, takva igra je pomalo neodgovorna u situaciji koja je bremenita svim mogućim razvojem događaja i može Poljsku ponovo da košta“, upozorava bivši ministar.
[adsenseyu4]
Jovanović ističe da postoji neizvesnost kakva bi bila konačna sudbina Ukrajine ako se ovakva situacija nastavi a da su s druge strane tu velike zapadne sile, pre svega Amerika, kojima je oduvek bio san da slovenske narode što više zavade i među njima proliju duboke rovove krvi.
U tom svetlu Anđelković vidi i sadašnje ponašanje Amerikanaca koji, smatra on, stoje iza priče o mogućoj konfederaciji između Poljske i Ukrajine, modelu povezivanja koji bi Ukrajini omogućio da funkcioniše posle okončanja sukoba čak i ako se stare evropske zemlje ne slože s tim da se proces evrointegracija Ukrajine odvija kako je zamislio Vašington.
I „velika Albanija“ iz iste kuhinje
„Amerikanci sanjaju o nizu takvih zona, primera radi o baltičkoj konfederaciji, odnosno o povezivanju baltičkih država. Tu je i poljsko-ukrajinska priča ali i priča s kojom se mi ovde suočavamo – albanska, smišljena je u istoj kuhinji“, smatra Anđelković koji podseća da nije slučajno što britanski stručnjak za Balkan godinama priča da će na Balkanu sve da se završi konfederacijom Kosova i Albanije, jednim vidom stvaranja „velike Albanije“ pod američkim kišobranom zbog čega Amerikanci i pritiskaju Srbiju.
Time bi se, kaže naš sagovornik, albansko pitanje završilo kako Vašington želi, a na istoku Evrope uspostavila zona integracije zemalja koje su formalno deo EU a zapravo su pod potpunim patronatom SAD.
Drugim rečima, obrazlaže Anđelković, Amerika stvara svoj Limes i deo toga je već Poljska, a cilj je da posredno bude uvučena Ukrajina koja je suviše velika da bi Poljska mogla da je proguta, ali na taj način može biti stavljena pod američki patronat gde bi Poljaci igrali ulogu posrednika.
Na pitanje kako je, u procesima približavanja, Poljska oprostila Ukrajini Volinjski pokolj iz 1943. u kom su ukrajinski nacionalisti i saradinici nacističke Nemačke ubili između 100.000 i 150.000 Poljaka, Jovanović kaže da viši interes derogira i „šalje u penziju“ sve drugo. Poljacima opet, napominje on, to može poslužiti kao osnova za potraživanje delova teritorije Ukrajine, samo to sad rade na elegantniji način, držeći to ispod stola.
Ukrajinci postali duhovni krvnici svojih dedova
Anđelković dotle ukazuje na još jedan istorijski momenat koji je aktuelizovan u ukrajinskoj krizi – reč je o tzv. jagelonskom mitu koji je dobio naziv po poljskoj srednjevekovnoj vladarskoj porodici Jageloni: tada se pričalo da je Poljska država koja ima posebnu misiju – da brani Zapad od pravoslavlja, a da pravoslavlje privede pravoj veri.
„Od Hrvata smo često slušali da su oni zid hrišćanstva, a to se na kraju svelo na srbosjek. I to je samo projekcija jagelonskog mita. Neko sve te itorijske priče u jednom momentu reciklira“, navodi istoričar.
Tragično je samo, dodaje on, što je veliki deo ukrajinskog naroda bio žrtva svega toga i borio se u prvim redovima za očuvanje ruske tradicije na tom prostoru.
„Sada se ti ljudi koji su se vekovima borili protiv zapadne pesnice okreću protiv onoga što je bio temelj identiteta njihovih dedova. To je ta propaganda. Vatikan i Beč svojevremeno nisu imali medije. A danas Amerikanci imaju fantastične mehanizme za ispiranje mozga i u Ukrajini od unuka stvaraju duhovne krvnike svojih dedova“, sa žaljenjem konstatuje Anđelković.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Tanja Trikić (Sputnik)
