Miloš Obilić – Istine, laži i srbska ravnodušnost
IZVOR BR.1. Pismo upućeno kralju Tvrtku
Jedan od najstarijih izvora u kome se govori o smrti cara Murata je odgovor kralju Tvrtku koji je stigao iz Firence, 20 oktobra 1389. godine.
Kralj Tvrtko je 1. avgusta 1389. obavestio svoje prijatelje, Trigor i Firencu o ishodu bitke na Kosovu, naglasivši da je on pobedio sataninog sina i služitelja Murata.Iz firentinske opštine kralju Tvrtku stigao je odgovor i čestitke na pobedi koju mu je nebo podarilo. U njemu se slavi i podvig dvanaestorice vlastele koji su se dokopali Muratovog šatora u kome je jedan od njih zabio mač turskom sultanu u slabine i grlo.
”Blago po tri i po četiri puta onoj dvanaestorici vlastele, koji probivši neprijateljske čopore i kamile u krug svezane mačem sebi otvoriše put i dođoše do Muratovog šatora! A nadasve blago onome koji junački ubi vođu tolike sile satjeravši mu mač u grlo i utrobu, a blago svojemu što kao žrtva ubije onoga vođu, nad onom ništavnom lješinom slavnom mučeništva smrću život i krv izliše”, glasilo je pismo upućeno kralju Tvrtku.
IZVOR BR.2. Bajazitovo pismo koje je poslao bursanskom kadiji i Suđman begu zajedno sa Muratovim telom
“Pa baš kada smo najveću radost i zadovoljstvo uživali, gledajući kako se odsečene glave banova pod pločama konjskih nogu valjaju, kako neki s, vezanim rukama, a neki isprebijanim mišicama stoje, onda je iznenada jedan imenom Miloš Kobilić, došavši sa lukavstvom i pritvorenošću kazao da je islamsku veru primio, moleći da se u red pobedu održavajuće vojske primi. I kad je po molbi njegovoj propušen bio, da noge cara svetloga celuje, on je umesto da izvriš to, otrovni handžar, koji mu je u rukama sakriven bio, neustrašivo na dično telo presvetloga cara upravio, i zadvši mu tešku ranu, napio ga i mučeničkom slatkom vodom, šerbetom. Pošto je rečeni Miloš ovo delo proizveo, nagao je ispred vojnika, koji su se kao zvezde na nebu blistali, begati, no od hrabrih vojnika bude stignut i na komade isečen.
Čuvši za ovaj događaj, uputio sam se bio k mučeničkoj postelji, no njega, cara, mrtvog zatečem i u isto vreme desilo se je, te je i moj brat Jakub-beg u večnost otišao. Ja sam svetleći se sanduk s telom moga oca s poveriteljstvom ljudima poslao, da se tako sahrani.”
[adsenseyu1]
IZVOR BR.3. Turski istoričar Nešrija
“Murat otiđe s nekolicinom svojih vernih sluga, da ogleda brda mrtvačka. Među njima bejaše nevernik imena Miloš Obilić, srčani i hrabri prokletnik. Ovaj je u društvu Lazarevom rekao: Idem da ubijem turskog cara! Imade uza se skriveni nož. U toj nameri se ovaj nevernik slučajno na bojnike zaveru nameri, a ovi ga rane, te se ogrezav u krvi taj ranjeni nevernik među mrtve skrije. Kada Murat kan k tome neverniku nadođe, digne se on te padajući i opet se dižući, uprav volji k sebi propusti, govoreći: ‘Čini mi se taj hoće nešto! Pustite ga da dođe.’ Ovaj prokletnik imadijaše u svome rukavu skriven nož: on pristupi, učinivši se kanda će da poljubi uzengije Končareve, probode Končara… Onoga nevernika tu poseku, a brzo se šator to donese, da se metne poda nj telo sultanovo… U onoj noći bejaše u islamskoj vojsci smutnja i razdraženost.”
IZVOR BR.4. Turski istoričar Seadedin
“I kad mu bi dopušteno da celiva sultanu nogu, zabode mu nož u trbuh. U bekstvu ubi još nekoliko telohranitelja, triput izmače goniteljima, te najzad i on podleže masi i bi ubijen.”
IZVOR BR.5. Turski pesnik Ahmedija
“Pripovedaju da je, okaljavši se od glave do pete u krvi, onde ležao neki kaurin. Kažu da bio skriven među trupovima, ali je jasno mogao videti Gazi bana. Kad nastupi gore određena sudbina, on usta najednom iz ležećeg položaja, i priskočivši udari šaha handžarom. I evo udostojivši se više sreće borac za veru i posta mučenik za nju!”
IZVOR BR.6. Jovan Duka
Po Jovanu Duki, oklevetani Miloš se zakleo da će ubiti Murata, te rano izjutra ode kao prebeg pod turske šatore. Prišavši blizu sultana izvuče skriveni nož te mu zabode u grudi: “Izvršivši što se zaverio, nagne kroz zaprepašćene velikaše i stražare, sad ovoga sad onoga ubijajući, dopre do konja, metnu nogu u levi stremen, ali pre nego što je skočio na sedlo, iseku ga janičari.”
[adsenseyu4]
IZVOR BR.7. Konstantin filozof
“Među vojnicima koji su se borili pred vojskom beše neko vreme blagorodan, koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao nevernika. A ovaj da pokaže vernost, ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samom velikom načelniku, kao da je prebeglica i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnog samodršca. Tu i sam pade od njih.”
IZVOR BR.8. Po Grcima
“Nekakav vrlo plemenit čovek po imenu Miloš… javi se Muratu kao prebegalac. Murat zapovedi da pristupi i kaže šta hoće. Dokopav koplje izvrši najlepše delo što mi znamo jer je cara Murata ubio, ali je i sam tu među neprijateljima hrabro boreći se poginuo”.
IZVOR BR.9. Kolučo Salutati
Humanista iz Firence Kolučo Salutati govori o nekakvih „12 zaverenika“ koji su se probili do šatora turskog sultana, od kojih mu je jedan tu i presudio.
IZVOR BR.10. Mavro Orbini
Mavro Orbini piše da je oklevetani Miloš je odjahao u turski tabor držeći koplje okrenutim naopako, što je – kako kaže – kod Srba označavalo begunca. Turci koji su ga poznavali po junaštvu i znali za pokušaje njihovog sultana da ga pridobije, veoma su se obradovali njegovom dolasku. Odmah su ga izveli pred Murata, a u pogodnom trenutku Miloš ga je ubio skrivenim nožem.
IZVOR BR.11. Hodočasnik Ignjatije
Ruski hodočasnik Ignjatije, koji se u to vreme zatekao na turskoj teritoriji u gradu Astraviji na Crnom moru piše: „U nedelju (27. juna, odnosno 9. jula) prispesmo u grad Astraviju. Mitropolit se zadrža tu da bi saznao vesti o Muratu. Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srbskog kneza; a kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici.“.
Turci su kako izgleda bili veoma pometeni nakon boja, jer isti autor dalje beleži kako su odmah napustili Astraviju „zastrašeni ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi turskoj.“.
IZVOR BR.12. Laonik Halkokondile
Laonik Halkokondile kaže da je Murat primorao Lazara da beži i da je goneći ga naišao na jednog Srbina na kojega potegne oružje. “Ovaj, budući pešak, okrene se i probode kopljem trbuh Murata, od koje rane i umre.”
Turske izvore treba uzeti sa rezervom. Sramota koju su Turci doživeli je morala na neki način da se sakrije i da se smrt moćnog vladara nekako opravda. Zato ne treba da čudi što se u svim njihovim izvorima Miloš opisuje kao prebeg koji nečasno i kukavički oduzima život čestitom i presvetlom sultanu. Logično je da svi kasniji izvori koji se oslanjaju na ove, turske nastavljaju istu priču, tako da se i kod nas ona “odomaćila“ i kao takva doživela ekranizaciju u filmu “Kosovski boj“.Izvore koji tvrde da se ubistvo dogodilo pre same bitke takođe bi trebalo uzeti sa rezervom jer je pitanje da li bi se nakon toga bitka uopšte desila ili bi bila odgođena do daljnjeg. Poznavajući pravila srednjovekovnog ratovanja logično je zaključiti da bi se turska vojska nakon toga povukla sa bojišta, osim ako bi se istog momenta proglasio novi sultan koji bi to odbio, što je skoro nemoguće.
Teorija da je Bajazit ubio Jakuba na bojištu i preuzeo vlast je opovrgnuta na više načina. Prvo, više izvora pominju da stariji sin, naslednik – Jakub, nije ni išao u pohod na Srbe, nego da je u to vreme boravio u Anadoliji gde je regrutovao turkmenske odrede.
Uostalom postoje i izvori koji tvrde da je venecijanski glasnik, koji je trebao da izjavi saučešće novom sultanu, nosio dva pisma. Jedno upućeno Jakubu, a drugo napisano za Bajazita. S obzirom da je krenuo u julu (mesec dana nakon bitke), znamo da se još uvek nije znao novi vladar, što nas opet navodi na pomisao da je u to vreme Jakub još uvek bio živ.
Dokaz u prilog ove tvrdnje je i to što se tek nakon šest meseci od bitke na Kosovu počelo sa kovanjem novih novčića sa Bajazitovim likom.
Po svemu sudeći, Bajazit je nakon Muratove pogibije, s obzirom da je bio na licu mesta, imao prednost i nije gubio vreme, nego je odmah krenuo sa prikupljanjem podrške. Veliki deo vojske je već bio uz njega i preostalo mu je samo da zadobije podršku plemstva. Jakub je verovatno pokušao da se izbori za ono što mu je rođenjem pripadalo, ali u toj “igri prestola“ je izgubio rat. Da je ubijen od strane Bajazita nije ni malo sporno, pa je tako kancelar i vezir Mehmed – paša iz Karamana zapisao, ali odmah i dodao, braneći bratoubicu, da je taj čin bio neophodan da bi se sprečilo veće zlo, a da “neophodnost opravdava i ono što je zabranjeno.“
[adsenseyu1]
Poznavajući pravila srednjovekovnog ratovanja moramo posumnjati u priču kako je sultan ubijen pod šatorom, na svilenim jastucima. Sultan je morao da bude u borbi, verovatno ne u prvim redovima, ali je morao biti prisutan. Naravno, da bi bio okružen ličnom gardom, najboljim i najodanijim vojnicima, ali bi morao učestvovati u bitci.
Iz toga zaključujemo da, ako je ubijen za vreme bitke, to nije moglo biti pod šatorom, a ako je ubijen pred kraj bitke, sa već izvesnim ishodom i s obzirom da se odužila, onda je to moguće.
Ipak, brojni izvori tvrde da je bitka bila neizvesna i da je povremeno izgledalo kako Srbi vode, a povremeno kako gube vođstvo. Postoje podaci da je u jednom trenutku i sam knez Lazar pao sa konja, te da su mnogi pomislili da je mrtav. I dok bi se Turci povlačili sa jednog krila, već sa drugog bi nadirali. Zato je moguće da u svakoj priči ima zrno istine, odnosno da je u jednom turskom naletu i razbijanju srbske vojske neko izveo ovaj veliki poduhvat.
Da je taj neko bio visokog plemićkog roda, verovatno se nikad ne bi ni postavljalo ovo pitanje. Uostalom, mitovi i legende vezane za Miloševo rođenje često govore da je sin čobanice koju je obljubio zmaj. Na taj način žele da istaknu njegovo prosto poreklo, ali i ličnost u koju je stasao. Jer tako častan i hrabar mladić, nadljudske snage, a opet iz obične porodice je morao od nekog da dobije “natčovečanske moći“. I nije prvi put da se za nekog, koje seljačkog porekla, a da je pritom daleko dogurao, kaže da mu je majku obljubio bog, polubog ili duh. Antička istorija je prepuna takvih mitova. Tu treba uzeti u obzir činjenicu nasledstva po krvi – “plavoj krvi“. U to doba se videla velika razlika između seljaka i plemstva koje je titulu nosilo generacijama. Ne samo u garderobi, oružju i opremi, ili govoru i manirima, nego i u celokupnom fizičkom izgledu. Pre svega mislim na uhranjenost i snagu koja proizilazi iz nje, ali ništa manje i na lepotu i odnegovanost koja dolazi od zdravlja.
Što se tiče prezimena Kobilić postoje razne priče. On se najpre javlja kao bezimeni junak, a stariji zapisi govore samo o atributima koji su vezani za ovog velikog junaka: „neki kaurin“, „neko veoma blagorodan“, „jedan prokleti nevernik“, „neki mladić, hrabar i lukav“, da bi zatim nastale brojne varijante njegovog imena i prezimena, koje su se na kraju iskristalisale kao Miloš Kobilić ili Miloš Obilić.Po jednom predanju, Miloša je rodila čobanica Janja, koju je obljubio planinski zmaj, i ostavila ga „na planini u zelenoj travi“. Tu ga je našla vila Anđelija, zadojila ga i othranila (ili ga je zadojila kobila). Po drugom, majka mu je bila „jedna golema i gruba žena“, koja je „preko ramena sise preturala“. Kada ju je ugledao, po jednoj verziji, knez Lazar, a po drugoj car Stefan Dušan, rekao je: „Kakva je ružna kobila rodila velikog junaka!“ – otuda Kobilić.
Takvog porekla, on je već kao dečak pokazivao nadljudsku snagu: sekiru koju bi zabio u panj niko drugi nije mogao da izvuče, a on bi to činio lako jednom rukom. U trećem predanju on je sin čuvara kneževih štala. Zbog izuzetne snage uzeo ga je na dvor prvo car Dušan, a zbog lepote i lepog pevanja kasnije kneginja Milica. Postoji i predanje po kome se jedna od kćeri kneza Lazara silno zaljubila u njega ugledavši ga na saboru – tako je dospeo na dvor i, postavši najpre knežev zet pa vojvoda, ušao u najviše krugove srbskog plemstva.
Istina i legende o boju na Kosovu
(Ovde neću govoriti o pripadnosti redu zmaja, o kome je bilo dosta reči jer ti podaci nisu relevantni za ovu temu, što ne znači da nisu tačni. Prvi ozbiljni podaci potiču tek nakon Kosovske bitke a posve je sigurno da je redu pripadao Lazarev sin – Stefan. Takođe neću govoriti ni o legendi o izdaji Vuka Brankovića jer je to zasigurno izmišljena priča, o kojoj će tek biti reči. Naglasio bih da postoje podaci da je Murat vrbovao viđenije ljude uoči bitke i da je nekoliko puta nagovarao Obilića da pređe u njegov tabor. Možda otuda i potiče Brankovićeva optužba jer je logično da Murat neća zvati na pregovore njega kad zna da je najodaniji Lazaru.)Po svemu sudeći, Murata je ubio vojnik koji nije bio pripadnik visokog plemstva. Da nije bio makar ko, znamo jer mu i Srbi i Turci dobro znaju ime, tako da zaključujemo da je sigurno pripadao višem (srednjem) staležu i da je bio poznat po junaštvu. Svi su izgledi da najkraći i najjednostavniji, da ne kažem šturi opis pogibije koji nam donosi Laonik Halkokondiles izgleda poprilično tačan.
Prvi mogući scenario
I dok je desno tursko krilo, koje je predvodio Jakub imalo velike probleme, centar kojim je komandovao Amurat je držalo bitku pod kontrolom. U jednom od najžešćih naleta u centralnom delu, srbska vojska je odbijena. U kontranapadu koji sledi, Turci su verovatno sekli sve pred sobom. Murat okružen gardom ni ne sumnja da je u opasnosti. Odjednom vojnik, već osuđen na smrt, shvata da je ispred njega niko drugi do sam sultan. Zaleće na njega, probada ga kopljem i obara sa konja, a zatim i sam pada posečen od Turaka. Svestan je da nema šta da izgubi i odlučuje se na ovaj herojski čin, na koji su se kroz istoriju odlučivali mnogi srbski heroji posle njega. Srbska se vojska pregrupisala za novu napad, a u turskim redovima muk. I dok na levom krilu pod vođstvom Bajazita bitka još uvek traje nesmanjenom žestinom, turska vojska se povlači sa centralnog dela bojišta…
Ovakav scenario bi u očima Turaka izgledao kao delo jednog očajnika koji su, kasnije krijući svoju sramotu i nesmotrenost malo “doterali“ i okarakterisali kao kukavički čin, dok bi u očima Srba to bilo junačko delo što zaista i jeste. Takođe bi išlo na ruku i zapadnim izvorima koji su pominjali nekakvih “12 zaverenika“ jer taktika srednjovekovnog ratovanja često govori o tome da su različite grupe imale različite zadatke u borbi i to se nije promenilo ni do danas. Miloš Obilić je kao istaknuti borac, možda bio u elitnoj grupi koja je imala zadatak da se u pogodnom trenutku formacijom klina probije do sultana, ali sticajem okolnosti ovaj je došao njemu na noge.
Glasnici pozivaju Bajazita i na taj način ga izvlače iz bitke da bi mu sačuvali život. Uskoro se u turskim redovima širi vest o Muratovoj pogibiji. Turci su demoralisani i povlače se. Srbi, iako sa velikim gubicima, pobeđuju. Ovakvim scenariom je moguće objasniti čak i teoriju po kojoj je knez Lazar pogubljen nakon bitke slučajno uletevši u tursku zamku.
Drugi mogući scenario
U „Kraljevstvu Slovena“ Mavro Orbin 1601. godine navodi da je Miloš Obilić poreklom sa Tjentišta, odgajan na Lazarevom dvoru i oženjen Vukosavom – Lazarevom ćerkom. Drugom ćerkom, Marom, oženjen je Vuk Branković. Posle svađe između sestara, Miloš izaziva Vuka na dvoboj u kome ga zbacuje s konja, nakon čega Vuk postaje njegov žestok protivnik i kleveta ga za izdaju uoči boja. Iako Mavro Orbini u knjizi “Kraljevstvo Slovena“ daje pregršt korisnih informacija, ovu treba pažljivo uzeti.
Ostavljam prostora i ujedno se ograđujem i scenariom koji se nekoliko puta pominje, po kome je oklevetani Miloš Obilić, rano izjutra odjahao u turski tabor. Okrenuvši koplje naopako dao je stražarima do znanja da dolazi da pregovara. Svi su se obradovali prepoznavši junaka i izvedoše ga odmah pred Murata. Miloš tada, pretvarajući se da hoće da poljubi skute, priđe bliže, izvuče skriveni nož i prosu mu utrobu.
[adsenseyu4]
Nakon ovog neočekivanog događaja, Bajazit odmah šalje glasnike po Jakuba pod izgovorom da ga otac traži. Kad je Jakub stigao, pod šatorom ga zadaviše svilenim gajtanom. Strahujući od rasula u turskoj vojsci koje je moglo izazvati Muratova ubistvo, Bajazit je naredio da se nad palim sultanom brzo podigne šator i na taj način sakrije njegova smrt. (Turci su slično postupili i kasnije kad je pri opsadi Sigeta, Sulejman II Veličanstveni umro.). Bajazit preuze bitku, a vojska tek nakon bitke sazna za smrt sultana i starijeg sina. Kao potvrda ovog scenarija može da posluži i Bajazitovo “doterano“ pismo upućeno Suđman begu, (izvor br.2.) izjava neimenovanog derviša koji je prisustvovao celom događaju, ali i nepisani zakon po kome je nakon smrti sultana, brat kome je suđeno imao pravo da pobije ostalu braću i zauzme presto. Sultan Mehmed II Osvajač je rekao: „Onom mom sinu kojem Bog da tron savetujem da slobodno pobije svoju braću jer je to za dobro države.“ Na taj način se čuvalo jedinstvo carstva i izbegle borbe oko vlasti, i taj običaj je trajao sve do XV veka.
Ovaj scenario takođe ne isključuje priču da je Lazar uhvaćen sa grupom velikaša i pogubljen nakon boja. Naime, moguće je da je u nekom trenutku knez bio zarobljen i da je nakon boja pogubljen sa grupom velikaša, od kojih su neki pošteđeni i odvedeni kao robovi. Postoje izvori koji tvrde da je knez Lazar uputivši se ka Bogorodičinoj crkvi – Samodreži na liturgiju u čast pobede, da se zahvali Bogu na ishodu bitke, naišao na veću grupu Turaka na čelu sa Bajazitom gde je zarobljen i pogubljen. Neki tvrde da je za vreme trajanja liturgije Bajazit opkolio crkvu i zarobio Lazara. Da su neki velikaši tada bili odvedeni u ropstvo saznajemo tek nakon bitke kod Angore 1402. godine, ali nažalost ne postoje nikakvi drugi podaci vezani za ovu temu.
Bajazit nakon pogubljenja naredi da se Muratova utroba izvadi i pokopa na Kosovu zajedno sa knezom Lazarem i Milošem Obilićem, a telo sultana zajedno sa gorepomenutim pismom posla u Brus. Nakon izvesnog vremena Srbi otkopaše grob i izvadiše telo kneza Lazara te ga sahraniše, kako dolikuje jednom srbskom knezu, u manastiru Ravanica – njegovoj zadužbini. Telo čestitog Miloša sahraniše u jednoj crkvi blizu reke Laba, a Muratovu utrobu ponovo zakopaše gde je bila i gde se nalazi i danas.
Ko je na kraju pobedio?
Turska vojska je bila daleko nadmoćnija i brojala je najmanje 40.000 ljudi dok je sa srbske strane bilo oko 25.000. Centralnim delom je sa srbske strane bitkom upravljao knez Lazar, a sa turske Murat. Srbskim desnim krilom je komandovao Vuk Branković, a nasuprot njemu – turskim levim krilom Bajazit. Srbskim levim krilom je komandovao Vlatko Vuković, a turskim desnim, njemu suočen Jakub. Sa obe strane su se vijorile stotine zastava: „Ispred svakog odeljenja bile su razvijene zastave sa velikim konjskim repovima, sa vučjim i bivoljim glavama na kopljima. U sredini, pored sultana Murata, stajale su stegonoše sa zelenom prorokovom zastavom, jer je rat protiv Srba za Turke bio sveti, kao svaki rat protiv hrišćana.“.
Iako sam tok bitke nije poznat, i srbski i turski izvori je opisuju kao bitku koju svet do tada nije video. U srbskim zapisima stoji: „Bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto na kojem se boj bio, a tolika se krv prolila da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv i bezbroj je mrtvaca bilo… ljudi su zapomagali, konji su rzali, oružje je zvečalo, strele su letele sunce zaklanjajući… zemlja je hučala, vazduh je grmeo… oružja su svetlela i zemlju obasjavala…“.
A turski izvori sa svoje strane govore: „takve bitke svet nije zapamtio… obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta bije bilo… izmešaše se jedno sa drugim dva mora. Sablje su sevale kao nebeske blistave munje, od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu ni bujica da je, ne bi se mogla probiti. A strele su sa neba padale na zemlju kao grad… a od halakanja i sokolenja zverinje je u gori dušu ispuštalo…“.
Kako god, prvo Marička, a potom i Kosovska bitka odlučile su dalji tok istorije i zapečatile sudbinu Srba.
Verujem da se zahvaljujući Tvrtkovim informacijama i brojnim pričama trgovaca i putnika na zapadu proširila prva vest o velikoj srbskoj pobedi. Svi izvori neposredno nakon bitke govore o tome. Međutim nakon nekoliko godina dubrovačka hronika kaže kako je bitka bila iscrpljujuća za obe strane i da su oba vladara iznemogla. Faktički, bitka je bila nerešena. U kasnijim izvorima se pobeda pretvara u totalni poraz srbske vojske. Mnogi naši istoričari su se vrlo rado prihvatili ove teorije.
Istina je da su Srbi dobili bitku pretrpevši pri tom ogromne gubitke, dok je za tako veliko i bogato carstvo kao što je u to vreme bilo osmansko, ovo bio sukob od kog su se ubrzo oporavili. Uostalom Turci sami govore o lošem ishodu, da ne kažu porazu, koji ponovo opravdavaju služeći se sitnim lažima, kako je tobože na srbskoj strani bilo i Bugara, Ugara i ko zna koga još. Bilo je, ali je taj broj bio potpuno zanemarljiv. Uostalom ne bi bez razloga mnogi turski hroničari (Leši, Šukurlah, Zajededin) pisali o porazu. Turski hroničar Mehmed Mula Nešri kaže da je “…malo još trebalo pa da islamska vojska bude pobeđena.“ Zar tako piše pobednik? Očigledno je da su Turci izvukli “nerešeno“ napuštanjem bojnog polja. Ni zvona crkve u Notr Damu ne bi tek tako zvonila u čast pobede hrišćana. Što se tiče kasnijeg vazalstva Srbije, to ne treba mešati sa ishodom bitke nego političkim potrebama koje su nastale zbog unutrašnje borbe za vlast. Pa čak i podaci koje nam je ostavio Stefan Lazarević na kosovskom stubu nam indirektno govore o pobedi Srba. Bitka je otpočela oko 8 sati, a završila se u popodnevnim časovim. Možemo uzeti u obzir da je to bilo između 14 i 17 časova, a natpis na mramornom stubu nam kaže da je Lazar pogubljen u 18 ili 19 časova i to od ruke Amuratovog sina (skoro sigurno je da misli na Bajazita). Znači da je knez pogubljen najmanje 1, a možda i 5-6 sati nakon bitke…
O knezu Lazaru
Zvanična istorija potvrđuje samo postojanje Lazara Hrebeljanovića i Vuka Brankovića, a zanimljivo je da Lazara pre Maričke bitke skoro niko ne pominje. Čak mu se ne zna ni pravo prezime (Hrebeljanović, Hrebljanović, Grebljanović). Ono malo što znamo, zapisuje Mavro Orbini. Od njega saznajemo toliko, da je Lazar služio na dvoru Nemanjića u vreme cara Dušana kao stavioc (stolnik ili onaj koji brine o svečanim obredima na dvoru) i da mu se otac zvao Pribac, te da je bio vlastelin. Da je imao stariju sestru Draginju, udatu za Musu koji je vladao područjem oko Kopaonika, sa kojim je imala tri sina: Stefana, Lazara i Jovana Musića. Kasnije se zamonašila kao monahinja Teodosija. Zna se da je imao i mlađu sestru kojoj se ne zna ime a koja se udala za vojvodu Altomana sa kojim je imala sina Ivaniša (po Altomanovom ocu despotu Ivanišu). Stariji pisci imaju potrebu da ga povežu sa lozom Nemanjića, pa tako negde tvrde da je vanbračni Dušanov sin, dok drugi pišu da je sin Dušanove sestre i da ga je Dušan uzeo za posinka. S druge strane neki izvori navode kako je mu je majka, ćerka kralja Milutina i Simonide Paleolog iako u tom braku Milutin zvanično nije imao dece.
Tvrtko je u to vreme nosio titulu kralja Srba jer je na nju polagao pravo rođenjem, po ženskoj liniji Nemanjića. To je ujedno najbolji dokaz da knez Lazar nije imao direktnu vezu sa Nemanjićima. Pa opet, nemoguće je da je igrom nekog slučaja došao na vlast. Razlog za to je sigurno postojao?
Gde smo sad?
Začuđujuće je da mnogi srPski istoričari danas dovode u pitanje postojanje Miloša Obilića. Ako je išta sigurno, sigurno je to da je postojao. Skoro svi izvori ga pominju. Da li se zvao Miloš Obilić, Kobilić ili Kopilic (tur. onaj koji zada udarac), u krajnjem slučaju nije toliko važno. Zar je moguće da neki srPski istoričari ravnodušno posmatraju kako Albanci danas svojataju našeg junaka i pri tom besramno govore kako je on izmišljena, mitska ličnost. I ne samo to, oni dovode u pitanje postojanje i mnogih drugih ličnosti iz srbske istorije. Izokreću im imena, traže im pretke i potomke i na kraju uvek završe sa frazom kako “nije dokazano postojanje ove istorijske ličnosti“. Srbski legendarni junaci, Miloš Obilić, Strahinja Banović, Jug-Bogdan i devet Jugovića, Ivan Kosančić, Milan Toplica, Marko kraljević i mnogi drugi, dobili su status mitskih ličnosti.
Za to vreme albanski “istoričari“ kradu sve što stignu. Italijanka albanskog porekla Ana Di Lelio je 2009. godine objavila knjigu “Kosovska bitka 1389. U albanskom epu“. Knjiga je izazvala senzaciju, mada sam čitajući odlomke zaključio da se sve svodi na “rekla-kazala“. U principu, sve se zasniva na tome da je Miloš Obilić u stvari Mileš Kopilic i da je poreklom pravoslavni Albanac iz sela Kopilić u kojem su Turci zbog odmazde masakrirali sve seljane. (Ovo mi zvuči kao da slušam izjavu Albanca iz 1999. godine.) Navodno je Tahir Beriša, nastavnik istorije pronašao i Milošev grob, na groblju u blizini škole u kojoj predaje??? I ne samo to. Utvrdio je i da je Milošev Bunar, vrelo sa koga su Miloš i njegovi preci pili vodu. Ana Di Leilo dalje tvrdi da su u okolini Drenice od pamtiveka živeli Albanci koji su potomci Ilira. Osim još jedne babe (Salji Derviše koja je poginula 1998. godine braneći kuću od “srbskih zlikovaca“), ona ne navodi neke ozbiljnije izvore koji potvrđuju njenu teoriju. Pokojna baba je inače znala dosta o Milošu Obiliću i svi su voleli da je slušaju kad priča o njemu. Knjiga je njoj i posvećena. Ana kaže da je razlog što dalje piše o svima drugima samo ne o Milošu upravo taj što je Miloš samo začetnik albanske loze koja se bori za slobodu (i nezavisnost?). Pokojna baba joj je ispričala i za legendu o Miloševom konju koji se zvao Šaran. Pomenuvši i legendu da se Miloš nakon boja vratio u Drenicu sa svojom odsečenom glavom pod miškom. Sve je to baba znala jer je čula od svog oca???I kao što već rekoh, u nastavku se Miloš skoro ni ne pominje, ali su tu razni drugi “albanski heroji“ poput Azema Galice i njegove životne saputnice Šote, koji su se borili protiv srbske kraljevine i njene tiranije. Ovo ne zaslužuje komentar.Zanimljivo je da se knjiga sa ovakvim sadržajem prodaje za 43$, kao i to da je već 2010. godine doživela da bude prevedena na srbski jezik. Kod nas je njena cena oko 800 RSD. Uz dozvolu autorke, u srbskom prevodu, u knjigu su ubačeni i ogledi Veselina Čajkanovića – “Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu“ i Albert B. Lord – “Kosovska bitka u albanskim i srpsko – hrvatskim usmenim epskim pesmama“. Pretpostavljam da je razlog da se ovo ubaci, autorkin nedostatak ozbiljnije analize i popunjavanje opšte praznine samog dela s obzirom da je studirala sociologiju i da se bavila isključivo novinarstvom. Ne znam samo šta bi pokojni Veselin Čajkanović rekao na to?I kad bi krenuli redom da nabrajamo sve one autore koji su na neki način učestvovali u ovom falsifikovanju istine, kraja ne bi bilo. Pošto nije korektno da iznosim svoje mišljenje o svakom ponaosob, pogledajte sami autorkin sajt i fejzbuk stranicu. Zaključićete i sami.
Međutim ono što me je još više zainteresovalo je i ime koautora, koji je Ani Di Lelio pomogao u izdavanju još nekih knjiga. U pitanju je izvesni Robert Elsi, Kanađanin nemačkog porekla koji je ujedno napisao i sam nekoliko obimnih knjiga o Albancima, kao i rečnik albanskog jezika. Knjige su blago rečeno antiSrbska propaganda! To kažem zato što često bez ikakvog povoda pominje Srbe kao negativce. Takođe je zanimljivo i to da je Robert od 1978. godine često boravio na Kosovu i Metohiji “fasciniran albanskim jezikom i folklorom“! Putuje po Hrvatskoj, Grčkoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Italiji, Bugarskoj, Ukrajini i Turskoj gde se sastaje sa Albancima interesujući se za njihov jezik??? Zatim počinje da radi u Ministarstvu inostranih poslova Nemačke, tako da u tom svojstvu boravi na Kosovu od 1982. do 1987. godine. Od 1987. do 2002. godine nemamo podatke o njegovom poslu i mestu boravka, ali od 2002. počinje da radi u Haškom tribunalu kao sudski tumač za zločine u bivšoj Jugoslaviji. Umire 2017. godine u Nemačkoj.
Posebno su zanimljive “Albanske narodne bajke i legende“ koje je zapisao. Između ostalih, nalazi se i Zidanje Skadra na Bojani, u albanskoj verziji, o čemu sam već pisao. Osnovne informacije imate na https://en.wikipedia.org/wiki/Rozafa_Castle ali u bilo kom turističkom vodiču, kao i na mnogim sajtovima u Albaniji možete saznati kako je mlada Gojkovica postala Rozafa. Sve ovo bi i nekako razumeo, ali to što “srPski“ sajtovi reklamiraju knjigu, a kojekakvi blogeri pišu o tvrđavi Rozafa, za mene je potpuni poraz.
Toliko za sada…
Autor: S.СРБSKI
srbski.weebly.com[adsenseyu5][adsenseyu6]
