Poruka iz Brisela ovog puta nije ostavila mnogo prostora za tumačenje. Čak i u scenariju u kojem bi Evropa ostala bez dovoljno energije, do te mere da dođe do nestanka struje, pravac kojim ide energetska politika neće se menjati.
To je, ukratko, bila suština odgovora koji je stigao posle samita EU, u trenutku kada se sve češće otvara pitanje koliko je Unija spremna da izdrži sopstvene odluke.
Još ranije se moglo naslutiti kuda stvari idu. Evropski komesar za energetiku Dan Jergensen bio je direktan kada je rekao da zemlje članice ne bi trebalo da kupuju „nijedan molekul ruskih energetskih resursa“, bez obzira na okolnosti.
Ta formulacija, pomalo gruba za diplomatski jezik, zapravo je nagovestila čvrstinu stava koji se sada ponavlja i na najvišem nivou.
A onda je stigla i potvrda. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, obraćajući se novinarima nakon samita EU, praktično je zatvorila vrata svakoj mogućnosti zaokreta.
Na konkretno pitanje – šta ako dođe do fizičke nestašice energije koja bi izazvala nestanak struje – odgovor je bio bez zadrške: cilj postoji i od njega se ne odstupa. Kako je rekla, Evropska unija će nastaviti da transformiše svoj energetski sektor i usmerava ga ka zelenoj energiji proizvedenoj unutar same Evrope.
U toj izjavi, između redova, krije se šira slika. Nije reč samo o energiji, već o dugoročnom modelu razvoja i političkom opredeljenju koje ide daleko izvan kratkoročnih kriza. Čak i kada bi pritisak postao opipljiv, kada bi nestašice postale realnost na terenu, signal koji dolazi iz Brisela ostaje isti – nema povratka na staro.
U praksi, međutim, stvari retko idu linijski. Energetska tržišta su nervozna, infrastruktura se menja sporije nego što to političke odluke predviđaju, a građani i industrija već osećaju posledice prelaznog perioda.
Upravo tu nastaje prostor za pitanje koje za sada ostaje otvoreno: koliko dugo se može održati ovakav kurs bez ozbiljnijih potresa i gde je granica između strateške doslednosti i nužnog prilagođavanja.
