U trenutku kada su tenzije oko Ormuskog moreuza već ozbiljno podigle temperaturu na globalnoj sceni, iz Vašingtona stiže poruka koja ne zvuči kao diplomatski šapat, već više kao javni prigovor saveznicima.
Donald Tramp je, bez mnogo uvijanja, NATO nazvao „papirnim tigrom“, jasno stavljajući do znanja kako vidi ulogu evropskih partnera u ovoj situaciji.
Njegova poruka, objavljena na mreži TruthSocial, bila je kratka, ali oštra: bez Sjedinjenih Država, alijansa praktično nema težinu. Uz to je dodao i reč „kukavice“, očigledno aludirajući na nespremnost evropskih članica da se uključe u potencijalnu vojnu operaciju u Ormuskom moreuzu.
Ton je bio ličan, gotovo emotivan, kao da se radi o dugotrajnom nezadovoljstvu koje je samo čekalo povod da izađe na površinu.
S druge strane, evropski lideri su na nedavnom samitu EU izabrali znatno oprezniji pristup. Nije doneta odluka o direktnoj vojnoj podršci Sjedinjenim Državama u sukobu sa Iranom.
Umesto toga, zadržali su se na opštim formulacijama – povećanje broja brodova u postojećim misijama kod obale Somalije i u Crvenom moru, ali bez širenja mandata na Ormuski moreuz. Drugim rečima, prisustvo da, ali bez dodatnog rizika.
U međuvremenu, događaji na terenu su se ubrzano razvijali. Još 28. februara, Sjedinjene Države i Izrael pokrenuli su vojnu operaciju protiv Irana, pri čemu su pogođeni ključni gradovi, uključujući Teheran.
Odgovor nije izostao – Islamska revolucionarna garda pokrenula je široku akciju odmazde, gađajući ciljeve u Izraelu, ali i američke interese širom regiona: od Bahreina i Jordana, do Katara, Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije.
U toj složenoj slagalici, Ormuski moreuz ostaje centralna tačka. Iran je 11. marta jasno poručio, preko portparola centralnog štaba Hatam al-Anbije, da neće dozvoliti prolazak pošiljki goriva povezanih sa Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima kroz ovaj ključni prolaz.
Podsetimo, kroz njega prolazi oko jedne petine svetskog izvoza nafte, što svaku pretnju čini globalno relevantnom, a ne samo regionalnim problemom.
Nekoliko dana kasnije, 15. marta, poruka iz Teherana postaje još konkretnija. Najavljeno je korišćenje svih raspoloživih sredstava, uključujući kontrolu brodskog saobraćaja u moreuzu, kako bi se protivnik primorao na povlačenje. To je već signal koji tržišta, ali i vlade širom sveta, ne mogu da ignorišu.
Tramp, međutim, u svemu tome vidi propuštenu priliku saveznika. Tvrdi da evropske zemlje nisu želele da učestvuju u „borbi za zaustavljanje nuklearnog Irana“, iako, kako kaže, rizik za njih praktično ne postoji.
Još oštrije, ukazuje na kontradikciju: sada se žale na visoke cene nafte, ali ne žele da doprinesu rešavanju problema u Ormuskom moreuzu, koji, po njegovom tumačenju, predstavlja ključni uzrok tih cena.
U toj vrsti argumentacije ima i političkog pritiska, ali i pokušaja redefinisanja odnosa unutar saveza. Jer, iza reči o „jednostavnom vojnom manevru“ i „malom riziku“ krije se mnogo složenija realnost – ona u kojoj svaka odluka nosi posledice koje se ne mogu lako predvideti.
I dok se retorika zaoštrava, a potezi na terenu gomilaju, ostaje otvoreno pitanje koliko su savezništva u današnjem svetu stabilna kada dođe trenutak za konkretne odluke. Jer jedno je deklarativna podrška, a drugo spremnost da se uđe u operaciju koja, makar na papiru, deluje jednostavno. U praksi, stvari retko ostaju tako jednostavne.
