Opravdano su se pobunili svi bitni srpski politički predstavnici zbog besprizornog pisma koje je Valentin Incko uputio – ne slučajno na Savindan – predsedniku Narodne skupštine Republike Srpske, ultimativno tražeći oduzimanje povelja s odlikovanjima „dodeljenim osuđenim ratnim zločincima“ Radovanu Karadžiću, Momčilu Krajišniku i Biljani Plavšić.
Reakcije su pokazale zavidno srpsko jedinstvo – da Incko ”intenzivno i svakim danom unosi nemir među građane BiH” (Žunić iz SNSD), da ”Narodna skupština naravno to neće prihvatiti što on traži” (Šarović, SDS), da Inckov čin predstavlja”pokušaj opravdanja boravka u ovoj zemlji” (Borenović, PDP), da ”Inckova izjava o navodnoj kolektivnoj krivici Srba pokazuje lošu namjeru prema Republici Srpskoj i posebno vrijeđa porodice koje su izgubile najmilije” (Željka Cvijanović), i da predstavlja ”osvetnički čin Incka koji iz nekog razloga smatra da može zaplašiti Srbe” (Milorad Dodik).
Možda bi Incko mogao malo češće da ovako nastupi…
Ali, ne moramo da brinemo. Hoće. I ne samo zbog gore-navedenih razloga.
Incko je jednostavno proizvod i korozivni simbol jednog prevaziđenog poretka koji se grčevito bori da sačuva svoju relevantnost. On je anahronizam jednopolarnog istorijskog momenta koji je nastupio posle pada Berlinskog zida i počeo da gubi snagu već nekih dvadesetak godina kasnije. Kao, uostalom, i sadašnja Bosna i Hercegovina.
”Nemogućoj državi” BiH su potrebne fikcije da bi se kako-tako održala u životu. A ključna njena fikcija je da je nastala kao simbol odbrane od ”srpske agresije” koju su predvodili, razume se, srpski ”ratni zločinci”. Na toj laži se prvenstveno temelji njen legitimitet, a Incko je samo visoki, najviši predstavnik te laži.
I on se vrlo lepo uklopio u taj posao, koji se, uz to, još i dobro plaća. Ne baš kao slični poslovi u Holivudu, kojem poslovi poput njegovog mnogo više priliče, ali dovoljno dobro da bude privlačan.
Ali, zaista, na stranu Incko – šta bi radila ta tzv. međunarodna zajednica, koju on navodno predstavlja (a zapravo je to samo njen zapadni deo), da nije te fikcije, čiji je Incko visoki predstavnik?
Kako bi se veštačka tvorevina BiH mogla držati na okupu kada bi se govorila prava istina o njoj – da je ona rezultat nelegalne, krvave secesije od jedne međunarodno priznate države? I to secesije koju su pokrenuli oni koji su odbili sve ponuđene mirovne planove, uz neskrivenu podršku pobednika Hladnog rata koji su se krili iza sada već odavno provaljenih floskula o ”demokratiji” i ”ljudskim pravima”, uz pomoć selektivnog tumačenja jasnih odredbi međunarodnog prava – ali i mudžahedinskih glavoseča.
Ako srpski lideri koji su stvarali Republiku Srpsku nisu ”ratni zločinci”, onda za Inckom nema potrebe, kao ni za neokolonijalnom institucijom visokog predstavnika, ni za stalnim zahtevima za centralizacijom Bosne i Hercegovine i obesmišljavanjem entiteta koji je sačinjavaju.
Nasuprot izvrnutoj stvarnosti čiji je Incko zaštitnik, srpski ”ratni zločinci” su zapravo oni koji su, stajući u odbranu sopstvenog naroda od opasnosti novog, istinskog genocida, stali i na put novom pokušaju pokoravanja naših prostora.
Etiketu su im zalepili i lepe isti oni koji su lagali o Sadamovom ”oružju za masovno uništenje”, čudovišta koja su smatrala da ”vredi” ubiti pola miliona iračke dece, zločinci koji su uništili Libiju i likovali nad prizorima Gadafijevog surovog ubistva, tvorci i saveznici ISIS-a u Siriji, ali i njihovi sarajevski simpatizeri. Ukratko, ono najgore što sadašnji svet nudi.
”Drž’te lopova” je taktika koja nikad ne zastareva. Kao ni čuvena Orvelova formula: Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.
Sadašnjost našeg vremena se pokušava kontrolisati tzv. narativima – ”zvaničnim verzijama” stvarnosti oko kojih su se dogovorili vodeći centri neokolonijalne moći, a koje zatim nastoje da nametnu i usade u svest što šire javnosti putem mas-medija i kontrolisanih ”sudova” – poput npr. Haškog – čiji je glavni zadatak da te narative kodifikuju i učine ih permanentnim, ”bezalternativnim”.
Oni su ta figurativna, opet orvelovska, ”čizma koja gazi ljudsko lice” u zamišljenim totalitarnim utopijama raznih ”novih svetskih poredaka”.
Ali ti narativi predstavljaju i sredstvo za (pre)oblikovanje i instrumentalizaciju prošlosti. U tom smislu je ova i ovakva Bosna i Hercegovina u isto vreme i ”nemoguća” i totalitarna. Nemoguća jer se bez totalitarne spoljne kontrole ne može održati. NJen neodrživi paradoks je što je ona stvorena u ime ”slobode” i ”demokratije”, a može se sačuvati samo u njihovom brutalnom suzbijanju, čiji bi glavni izvršitelj formalno trebalo da bude upravo Incko. On je, u tom smislu, svojevrsna korona pre korone.
Jedina delotvorna vakcina protiv njega i onoga što on predstavlja je – istina. Odnosno nepristajanje na odvratnu klevetu i laž koju on, evo i sad, uporno nastoji da nam nametne kao hipoteku (lažne) prošlosti koja bi, u poslednjim trzajima umirućeg poretka,da permanentno oblikuje i određuje našu budućnost.
Srećom, izgleda da su srpski politički predstavnici složni u rešenosti da tako nešto ne dozvole. A u tome će nesumnjivo imati i podršku naroda, sa obe strane Drine.
(sveosrpskoj.com)
