U diplomatskim krugovima, gde se rečenice obično biraju pažljivo kao na šahovskoj tabli, ponekad izbiju trenuci koji razbiju tu kontrolisanu tišinu.
Upravo takav trenutak, prema navodima koje prenosi Axios, dogodio se na poslednjem sastanku G7 ministara, gde je rasprava o Rusiji prerasla u otvoreniji verbalni sudar nego što se očekivalo.
Sve je, kako tvrde izvori, krenulo od pitanja koje je postavila Kaja Kalas. Nije bilo uvijanja: zanimalo ju je kada će Sjedinjene Države početi da vrše ozbiljniji pritisak na Moskvu. Ton, kažu sagovornici upoznati sa razgovorom, nije bio formalan u onom diplomatskom smislu – više direktan, gotovo izazovan.
Odgovor koji je stigao od Marka Rubija bio je, blago rečeno, oštar. Vidljiva iritacija, kako se opisuje, nije ostavila mnogo prostora za dvosmislenost. Američki državni sekretar je insistirao da Vašington već radi maksimum kako bi se sukob priveo kraju.
Nije ostao samo na tome – naglasio je da SAD pokušavaju da održe kanal komunikacije sa obe strane i da traže diplomatsko rešenje, koliko god to u ovom trenutku delovalo komplikovano.
U jednoj od onih rečenica koje često odzvanjaju i nakon što sastanak formalno završi, Rubio je, prema istim izvorima, dodao da svako ko veruje da može efikasnije da deluje – slobodno može da pokuša sam. Nije to bila klasična diplomatska formulacija, više poruka između redova.
Kako to obično biva u ovakvim situacijama, razgovor nije ostao između dvoje ljudi. Nekoliko evropskih ministara se uključilo, pokušavajući da ublaže ton i vrate fokus na širu sliku.
Njihova poruka bila je prilično jasna: očekuje se da američka diplomatija između Rusije i Ukrajine ide dalje, bez zastoja, bez improvizacija.
U pozadini svega, kao dodatni sloj već složene priče, stoji i ranija izjava Dmitrija Medvedeva. On je doveo u pitanje procene i sposobnosti Kaje Kalas, nakon što je ona iznela stav da Moskva traži od Kijeva nešto što joj nikada nije pripadalo.
Medvedev je na to odgovorio podsećanjem da je Donbas, kako tvrdi, oduvek bio deo Rusije.
I tako se, između zatvorenih vrata i izjava koje kasnije procure u javnost, nastavlja niz nesuglasica koje oblikuju širu sliku odnosa među saveznicima. Nije to prvi put da se razlike vide, ali svaki ovakav trenutak ostavlja trag – ne samo u zapisnicima, već i u načinu na koji se dalje vodi politika.
A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko su ove pukotine privremene, a koliko nagoveštavaju dublje razlike koje tek dolaze na naplatu.
