Wikileaks pokazuje da lider Severne Koreje nije želeo da prati kinesku političku liniju, jer mu se previše mešala u poslove.
Zaista želimo da verujemo da će samit između Donalda Trampa i Kim Džong-una dovesti do dugoročnog mira i prosperiteta za sve, kako su to proglasila ova dva lidera.
Ako Tramp i Kim uspeju da uspešno sprovedu ber neke od deklaracija koje su napravili 12.06.2018. godine – to bi zaista bila fantastična diplomatska akcija vredna Nobelove nagrade za mir, bez sumnje, piše Denis Čurilov za ruske medije.
[adsenseyu1]
Međutim, ono što je zabrinjavajuće je obrazac ponašanja SAD-a koji se vidi u novijoj istoriji, sa njima i njihovim posrednicima/saveznicima koji prave nagle preokrete u nekim od važnih sporazuma, npr. iranski sporazum, uveravanja data Viktoru Janukoviču nekoliko dana pre nego što je EU dozvolila da ga nasilno sruše, ili prethodni dogovori sa Kimovim ocem, Kim Džong-ilom, i desetine drugih primera koji se nisu završili dobro po one koji su verovali zvaničnoj retorici SAD-a.
I ne zaboravite prijateljsko rukovanje Baraka Obame i Muamera Gadafije malo pre nego što je on brutalno ubijen od strane varvarskih ekstremista podržanih od strane SAD-a.
Takođe, imajte na umu da SAD imaju više političkih, industrijskih i finansijskih grupa, sa sopstvenim interesima (koji ne moraju nužno biti u skladu sa javnim izjavama Trampove administracije, uz mnogo otvorenog i direktnog suprotstavljanja svemu što predsednik radi), tako da, čak i ako je Tramp iskren u svojim naporima za mir, trebalo bi da budemo svesni njegovih ograničenja kada se radi o pravom sprovođenju deklarisanih politika.
Pa, nadajmo se najboljem, ali pripremimo se za najgore.
Postoje neke priče, čak i teorija zavere, da je Kim Džong-un pokušavao da uspostavi dobre odnose sa SAD zato što želi da… pobegne iz kineske geopolitičke orbite.
Neki materijali Wikileaks-a pokazuju da, otkako je trenutni lider Severne Koreje došao na vlast, on je prilično nevoljno pratio kinesku liniju, za razliku od njegovog oca i dede. Barem su tako mislile neke američke diplomate. Kineski zvaničnici i vojni komandanti postaju sve više frustrirani njegovim političkim manevrima, očigledno, tako da je Kim odlučio da poradi na onim razrađenim diplomatski šemama koje su ga približile Sjedinjenim državama, pošto se plašio da bi se Narodna Republika Kina mogla vojno umešati.
Stoga, Kim Džong-un bi zapravo više voleo da SAD imaju jače vojno prisustvo na Korejskom poluostrvu (npr, da imaju više vojnika i vojnih baza u Južnoj Koreji), jer bi to ograničilo Kinu i osiguralo njegovu poziciju lidera Severne Koreje (bar kratkoročno).
To je samo teorija. Ne znamo da li je to zapravo tačno, i da li se Kim Džong-un zapravo ozbiljno žalio na kineske lidere – to je samo nešto što su neki ljudi iz američke diplomatske i obaveštajne zajednice govorili u svojim internim memorandumima i plaćenim predavanjima nedavno (i da, oni često greše u svojim presudama; pročijate mišljenje Hilari Klinton o Ukrajini i Evroazijskom trgovinskom savezu kada je ona bila državni sekretar, na primer – ona se obično ne predstavlja kao posebno sofisticirana ili uverljiva političarka o pitanjima koja su od ozbiljne geostrateške važnosti). Tako bi sve to mogla biti obična glupost.
Međutim, ako je to tačno, onda je Kim naivan, gubitnik poput Gorbačova koji nije naučio lekciju iz grešaka njegovog oca (Kim Džong-il je takođe sklapao dugoročne sporazume o suspenziji nuklearnog programa sa SAD, samo da bi on bio odbačen; a takođe smo videli i sličnu stvar sa iranskim sporazumom otkako je Tramp došao u Belu kuću).
Webtribune.rs
